Svetlana Kitić otvara vrata svog lepo uređenog doma u kome uživa sa suprugom Milanom i kćerkama Marijom i Aleksandrom || Hello Magazin!

Na padinama beogradskog naselja Mirijevo, bivša sportistkinja, a sada direktorka Rukometnog kluba „Radnički“ Svetlana Kitić sa svojom porodicom pronašla je idealno utočište za svoj životni kutak. Iako zbog poslovnih obaveza u svom domu boravi svega nekoliko sati dnevno, šarmantna plavuša ističe da uživa u onim trenucima kada sa suprugom Milanom gleda film ili sa kćerkama Marijom i Aleksandrom-Zoranom pije jutarnju kafu i lista novine. Mada je planirala, kada se u Beograd doselila iz Tuzle, da se nastani u širem centru srpske prestonice, svojom vedrinom i prostranstvom dom na Mirijevu joj je odmah prirastao za srce. Mogućnost da osnovu stana od sedamdeset kvadrata gornjom galerijom proširi za još pedesetak kvadratnih metara poznatoj sportiskinji pružila je šansu da po sopstvenoj zamisli organizuje svoj životni prostor. Minimalizam i neopterećenost stana gustim rasporedom nameštaja bili su glavni principi kojima se ova pedesetogodišnjakinja vodila.

- Tri godine već živimo u Mirijevu. Ovaj stan sam kupila sasvim slučajno. Kada sam dolazila iz Tuzle u Beograd, pre nego što sam upoznala sadašnjeg supruga Milana, jurila sam da nađem neki dom koji je bio povoljan, ali opet dovoljno prostran. Sticajem okolnosti dečko jedne moje drugarice, koji je stanovao preko puta našeg današnjeg stana, predložio mi je da ga vidim. Čim sam ušla, ovaj dom me je kupio. To je sada moje carstvo u kome moji ukućani i ja uživamo - na početku razgovora za «Hello!» kaže Svetlana Kitić, bivša rukometašica i direktorka sportskog Sukomenog kluba «Radnički» iz Beograda.

Ceca: Meni se ovaj kraj veoma dopada. U svetu elita živi van centra grada, pa tako i mi. Šalim se, naravno. Mirijevo je izuzetno mirno i u periodu kada Beograd zahvate velike vrućine, zbog vetra koji stalno duva, ovde kod nas nikada nije toliko toplo. Bitno mi je jer nam je sve blizu zgrade: škola, Dom zdravlja i supermarket.

Milan: Dok se nisam oženio sa Cecom, nikada nisam kročio u Mirijevo. Živeo sam u centru Beograda, a moja krajna destinacija gde sam dolazio bio je Olimp. Međutim, kako sam se ovde doselio stvarno sam se prilagodio i super mi je. Puno je zelenila i lepo je za život.

Koje ste sve prepravke izvršili u vašem domu?

Ceca: Angažovali smo arhitektu koji je donji sprat napravio krajnje funkcionalnim. Želeli smo veliku dnevnu sobu, kao i tri male sobe za svako dete. Na gornjem spratu smo kasnije Milan i ja napravili naš «golubarnik» koji moj suprug i ja volimo da zovemo naš kutak, gde spavamo. Mi smo zaljubljeni i moramo da imamo prostor za sebe.

Milan: Kada je Ceca kupovala ovaj stan, bila je angažovana u Skupštini, tako da sam ja bio zadužen za praćenje arhitektonskih radova. Enterijer smo zajedno sređivali.

U vašem domu dominiraju slike na zidovima. Jeste li ljubitelji umetnosti?

Ceca: Ne mogu da kažem da smo ljubitelji umetnosti, jer smo većinu slika dobili na poklon. Nisam rob materijalnih stvari. Više volim novac da trošim na putovanja sa kojih obaveno donesem neki suvenir.

Kako se „borite“ sa tri žene u stanu?

Milan: Mogu da kažem da se ja super osećam. Budući da sam ja Ceci drugi suprug, njene kćerke su me odlično prihvatile. Živimo pristojno i svi se zajedno borimo. Vikendom nam u goste često dolaze moji sinovi iz prvog braka, kao i Cecin sin sa suprugom i svojim sinom. Tek tad u kući nastaje pravi haos, ali nam je u tim trenucima prelepo.

Iznenadite li nekada vaše dame nekim kulinarskim specijalitetom?

Milan: Pošto me stalno kritikuju kako ne kuvam, umem da ih iznenadim kobasicama ili picom za koju testo sam pravim.

Za razliku od Cece i njenih kćerki koje su temperamentne, izgleda da ste vi prilično staloženi?

Milan: Nisam ja baš toliko miran, u nekim trenucima sam vrlo impulsivan. Kada me neko iznervira, veoma sam nezgodan.

Ceca: Milan je staložen i strpljiv i veoma emotivan, mada ne želi to da prizna.

Imate li običaj da po završetku radnog dana prošetate po vašem kraju?

Ceca: Moja starija kćerka Marija često izlazi po kraju. Ona napravi kafu, iznese napolje i sa drugaricama uživa ispred zgrade. Milan i ja smo obično toliko umorni kad dođemo sa posla da jedva čekamo da legnemo. Kada se dogodi da uveče ostanemo u gradu, naredna dva dana se oporavljamo.

Milan: U letnjem periodu desi se da sa decom trčimo po pešačkoj stazi ili igramo fudbal.

Koje su vam omiljene komšinice za kafenisanje?

Ceca: Imam jednu dobru komšinicu koja živi sprad ispod nas sa kojom smo se, igrom slučaja, sprijateljili. Često smo pravili žurke, pa smo odlazili kod nje da se izvinjavamo ili da najavimo buku. Ona je divna žena i nikada nam nije zamerila. U ovoj zgradi uglavnom su penzioneri i sa svima njima imamo dobar odnos.

Za šta se interesuju vaše kćerke?

Ceca: Mlađa kćerka bi volela da se bavi fudbalom. Trenutno ne trenira, ali nas dve imamo dogovor, pa ukoliko ga ona ispoštuje, upisaću je u ženski fudbalski klub u Zemunu. Starija Marija, inače rođena glumica, završila je „Fakultet za menadžment“. Trenirala je rukomet do pre dve godine, ali je prestala. Okušala se i u manekenstvu, ali nije htela da bude kost i koža da bi bila model po njihovoj meri. Sada traži posao i verovatno će se zaposliti u jednoj nevladinoj organizaciji.

Koliko su stari vaši sinovi iz prvog braka?

Milan: Mlađi sin Mateja na jesen kreće u prvi razred i trenira hokej, dok stariji Ogi ima četrnaest godina, završava osmi razred i treba da upiše gimnaziju, voli fudbal i velika mu je želja bila da bude fudbaler. Pošto ja nisam baš imao vremena da mu pružim očekivanu podršku, on je tek sad počro da se prifesionalno bavi tim sportom i trenira ga četiri puta nedeljno.

Kako se slažu Cecina i vaša deca?

Milan: Na našu sreću, odlično se slažu i vole se bez ikakvog pretvaranja.

Mnogo ste putovali. Koja vam je destinacija ostala u sećanju?

Milan: Bilo je tu mnogo lepih destinacija. Recimo 2008. novogodišnju noć dočekali smo na Kubi, u Havani i Varaderu. Lepo je, ali je prilično zapušteno. More je savršeno, tako da je bilo fantastično plivati i roniti.

Ceca: Jedne godine smo bili u Kankunu u Meksiku, gde smo plivali sa delfinima. Na početku me je, moram da priznam, bilo strah, ali u trenutku kada vas delfin dodirne, doživljaj je neverovatan.

Jeste li konačno posetili vašu sestru koja živi u Australiji?

Ceca: Nisam, ali planiramo uskoro da odemo na mesec dana. Moja sestra živi u Melburnu. Kada je sredila svoj život u „zemlji kengura“, više nikada nije poželela da se vrati u Bosnu, čak ni kao turista. Njen princip je takav da, ako želimo da je vidimo, treba da dođemo kod nje, ona će nam kupiti kartu, ali ona ne želi da se pomera iz Australije, koju obožava.

Značajna mesta u stanu zazimaju vaša priznanja i pehari.

Ceca: Tako je, mada meni je veoma glupo da na taj način veličam sebe. Mnoga priznanja se nalaze u mojim ormarima. Posebno mesto jedino zauzima pehar koji sam dobila kada sam proglašena za najbolju igračicu sveta. Od sportskog društva dobila sam zanimiljivu fotografiju sa mojim likom koja se nalazi u dnevnoj sobi. Mnogo je lepa, ali meni je opet glupo da je ističem. Htela sam da je stavim na zid u spavaću sobu, međutim bilo mi je krajnje samoljubivo da je kačim u sobu gde spavam i gledam je svako jutro kada se budim.

Maštate o kući gde biste jednu sobu preuredili u svoj muzej?

Ceca: Tako je, od pete godine sanjam da imam kuću i sigurno ću je imati jednog dana. Ne želim ništa previše, skromnu kuću, dvorište sa cvećem i mali bazen. U jednoj sobi bih na police izložila sve svoje pehare, priznanja, medalje, fotografije, tako da ako neko želi da razgleda i da se informiše, sve je na jednom mesto. Zaista ne volim da stan zatrpavam svojim priznanjima.

U vašem domu oseća se pozitivna atmosfera, ali i konstantna graja i frka. Da li vam takav način života ponekad zasmeta?

Ceca: Kod nas je uvek neka žurba. Milan i ja dosta radimo, tako da često posao donosimo i kući. Milan je predsednik, a ja direktor Rukometnog kluba «Radnički», tako da je sport tema koja je stalno prisutna u našoj kući. Obično rano ujutru napuštamo naš dom, a vraćamo se tek posle osamnaest časova. Retki su trenuci kada ostanemo kode kuće da ručamo svi skupa i odgledamo neki film. Moja starija kćerka Marija zadužena je da kontroliše mlađu sestru i pomaže joj oko domaćih zadataka. Marija je vrlo gostoljubiva, doduše kao i svi mi. Veoma se obradujemo svakom gostu, jer i sami volimo da idemo kod prijatelja. Zabave su nam najbolje u kraju.

Budući da ste vi direktor, a vaš suprug Milan predsednik Rukometnog kluba «Radnički», dolazi li često do sukoba mišljenja?

Ceca: Zaista retko. Uz moje ime i borbenost i uz Milanovu nesebičnu pomoć i finansijsku stručnost klub «Radnički» je od jednog loše plasiranog tima postao superligaš. Znate kako se kaže kad se ljubav i zajednička interesovanja udruže, onda se prave čuda. To je bilo u slučaju «Radničkog». Iako sam ja u poslednje vreme dobila silne titule, pojedinac teško može da se sam izbori za krupne stvari. Sva ta priznanja donela su mi više glavobolje nego dobitka. Na «Radnički» sad svi živi kidišu, jer mu je tobože direktor žena koja je u tom sportu najbolja na svetu. Naša država je stvari u sportu okrenula naopačke. Finansiraju se vrhunski sportisti, kao da su ti najbolji stortisti pali sa Marsa. Ne vodi se računa ko stvara te vrhunske sportiste i koliko se u njih ulaže, u njihovo školovanje, obrazovanje. Pokušaču i nastaviću da se borim, jer je moja obaveza bila da skrenem pažnju na to da su klubovi prepušteni sebi, a upravo oni stvaraju vrhunske sportiste.

Planirate li da i u budućnosti živite u Beogradu ili želite da se preselite na neko drugo mesto?

Milan: Moja supruga se pita za to.

Ceca: Nikad ne reci nikad. Dok sam živela u inostranstvu, mislila sam nikad se neću vratiti u Srbiju, pa sam se vratila. Milan i ja imamo mogućnost da još sutra pokupimo decu i preselimo se negde gde se bolje živi, ali pošto to još nismo uradili, sve je veća verovatnoća da ćemo ipak ostatak života provesti u Beogradu. Mada možda jednog dana, kada nam se kćerke udaju, odemo da živimo negde na primorju. Videćemo.

Milan: Ako se ja pitam, voleo bih da nam baza bude Beograd, a da putujemo svuda po svetu. Imao sam prilike da živim u Švedskoj i Nemačkoj i rekao sam sebi da više nikada nigde drugde neću živeti do u svojoj zemlji, gde sam rođen. Mislim da se i Ceca slaže sa mnom.

Piše: Jelena Popović

Foto: Andreja Damnjanović