Zvonko Bogdan: Dom usred ravnice || Hello Magazin!

Legendarni interpretator muzike u kojoj se oseća duh prošlih vreman Zvonko Bogdan svoj život je posveti porodici, muzici i tradicionalnim vrednostima. Kao neko ko je odrastao na salašu o kojima peva u mnogim svojim pesmama, umetnik koga često porede sa Frenkom Sinatrom, pre dvadesetak godina zajedno sa prijateljem kupio je jedno vojvođansko imanje koje je obnovio i sada često iz obližnje Subotice dolazi u kuću pokraj Ludaškog jezera, gde pronalazi spokoj i mir. I svoje prijatelje, kao i zaposlene i poslovne partnere vinarije koja nosi njegovo ime zna da ugosti na prostranom imanju na kome više od devet hektara zauzima vinograd. Pevač tradicionalne vojvođanske muzike, koji je u kafanu uveo gospodsko ponašanje, sa prijateljem je kupio salaš koji je sagrađen davne 1870. godine. Zvonko je imao želju da sačuva autentičnost tog mesta, u čemu je uspeo, osavremenio ga je tako sada na imanju ima struje i vode, ali duh starih vojvođanskih salaša i dalje se oseća. Muzički velikan često poseti mesto Ludaš, ali ističe da će pravi salaš biti onaj koji trenutno gradi uz zgradu vinarije „Zvonko Bogdan“, u blizini Palićkog jezera. Vinarija je sagrađena pre dve godine, a posmatrana sa spoljne strane ne odaje utisak da je u njenoj unutrašnjosti fabrika u kojoj se proizvodi omiljeno piće mnogih, već se stiče utisak da je to nečiji velelpni dom. Slična dvorcu, ne odudara od ostalih građevina u njenoj blizini. Ideja vlasnika bila je da se impozantna građevina od pet hiljada sedamsto kvadratnih metara, osim svoje veličine, ne razlikuje od okolnih kuća. Sagrađena je u stilu secesije, odnosno ženevskih vila koje su slične tradicionalnim vilama na Paliću, dok je krov urađen po uzoru na Gradsku kuću u Subotici. Kako u kući na salašu, tako i u vinariji dominiraju antikviteti. Pevač je veliki ljubitelj starih stvari, šoljica za kafu, escejga, ćupova i raznih figura. Nekada ih je donosio sa brojnih putovanja, a sada ih uglavnom dobija na poklon od prijatelja.

Veliki ljubitelj konja i golubova odrastao je na „didinom salašu“. I danas se trudi da živi istim načinom života, a sve ono što je doživeo opevao je u svojim brojnim prelepim pesmama koje bude najtananija osećanja.
Pored uspešne karijere Zvonko Bogdan je izgradio i skladnu porodicu. Više od četiri decenije je u harmoničnom braku sa suprugom Mirjanom sa kojom ima dvoje dece, tridesetosmogodišnjeg sina Sigmunda i dve godine mlađu kćerku Evelin. Devedesetih godina prošlog veka, njegova deca su napustila Srbiju i otisnula se put Amerike. Dok kćerka, medicinska sestra, danas živi u Ohaju, sin, vaterpolo trener i kuvar sreću je pronašo u Brazilu. Šarmantni Bogdan ima troje unučadi, jedanaestogodišnju Ninu, sedmogodišnjeg Aleksandra i četvorogodišnju Sofiju koji ga čine veoma srećnim i ponosnim.

Zvonko Bogdan je velika zvezda, ali pre svega skroman čovek koji nikda nije voleo da se javno eksponira. Tako je i danas, retko kada se može videti u televizijskim emisijama i u novinama. Sve što ima, ona jasno i nežno kaže na koncerima sa kojih publika uvek izađe zadovoljna. Ekipu magazina „Hello!“ najpre je ugostio na svom salašu, a potom i u vinariji koju je otvorio i za turiste.

Zbog čega ne volite da dajete inetrvjue?
- Danas je moderno pričati, a ništa ne kazati. Više puta sam rekao da na svojim koncertima kažem sve što imam.

Vi ste jedan od umetnika koji često ističe da nije samo dovoljno stati pred publiku i pevati, već je važna i animacija.
- Tom animacijom se bavim četrdeset godina. Kada sam počeo da radim u hotelu „Union“ shvatio sam da nije dovoljno samo stati pred publiku i pevati, važno je nešto stvoriti i ljudima to interpretirati. Nema puno ljudi kojima je jasno čime se bavim, malo je takvih. Za taj mali procenat, za jednu osobu na koncertu, veoma je važno biti konkretan, iskren i kreativan. Davno sam počeo da se bavim ovim poslom i nije mi bilo lako, ali sam od svojih roditelja naučio da ono što radim treba da radim ozbiljno i da mislim na to što radim. U mojoj familiji se niko nije bavio ovim čime se ja danas bavim. Oni nisu taj posao mogli da shvate, ali dve decenije od početka moje karijere sve im je postalo jasno. Bilo mi je neobično kada me je jedan novinar nazvao bardom vojvođanske muzike i kasnije kada su mi rekli da sam brend. Kada prođe četrdeset godina studioznog rada, kada ne odstupate niti skrećete sa svoje tračnice, već gledate da one budu čvršće i čistije, postaje vam jasno da su ljudi nešto naučili i zapamtili. Takođe mi je bilo zanimljivo kada su mi rekli da sam napravio jedan standard interpretacije i sakupljanja pesama. Gospodin Aco Dogandžić iz Užica je napisao knjigu „Zvonko Bogdan, pesme i konji“. On se bavi sakupljanjem izvorne narodne muzike, gradskih pesama i romansi, baš kao i ja. Izdiktirao sam mu stotinak pesama koje je notirao i to smo stavili na uslugu mladim ljudima koji će se baviti ovim poslom. To nije lako i potrebno vam je iskustvo. Da biste stekli iskustvo morate svašta da pretrpite i izdržite mnogo. Iskustvo vam kaže da morate da prihvatite život onakvim kakav jeste, a polaskan sam time da posle četrdeset godina vidim da ljudi nešto pamte, znaju i da sam uradio nešto dobro za budućnost mladih.

Na vašim koncertima sve je više mladih ljudi, da li vam to imponuje?

- Raduje me kada vidim na svojim koncertima da publiku sedamdeset posto čine mladi. Kada smo obnovili hotel „Union“ fasciniralo me je to što su na moje nastupe dolazila unuci onih ljudi koji su me na tom istom mestu slušali kada sam počinjao da radim. Priđu mi i kažu da su ih baka i deda poslali da vide kako su se oni veselili. To je jedan trag koji ne mogu da izbrišem, a drago mi je da postoji.
Zbog čega tokom godine napišete samo jednu pesmu?
- Nisam sposoban da stvorim više, jer postoje stihovi, strofe i teme koje u meni traju i po dvadeset godina, ali je potrebno da sazru i da dođe momenat kada ću u toku noći ili u neko doba dana, tokom putovanja vozom, autobusom ili automobilom to da sročim. Ono što je bitno je to da u mojim pesmama mora da bude opisan istiniti događaj.

Intervju: Sandra A. Rilak
Foto: Janko Petković