Josef Levi: Diplomata i pisac opčinjen Srbijom || Hello Magazin!

Svestrani diplomata Josef Levi, koji sagovornika osvaja harizmom, prvi put je u Srbiju došao u leto 1999. i odmah su ga osvojili ljubaznost i snažan duh našeg naroda koji je nešto pre toga pretrpeo bombardovanje. Tada je radio kao diplomata u Ambasadi Izraela u Srbiji. Pre godinu dana postao je ambasador, a ponovni dolazak u Beograd smatra povratkom kući.
Svestrani Josef živi u prostranoj rezidenciji smeštenoj na beogradskom Dedinju u kojoj je ugostio ekipu magazina "Hello!". Gospodin Levi sa posebnim žarom govori o pet knjiga koje je napisao, od kojih je jedna posvećena Srbiji. Dok predstavlja prostor u kome živi sa porodicom naglašava da mu je u letnjem periodu bašta omiljeno mesto u kome najviše voli da provodi vreme u igranju sa sinom Jonatanom, koga odgaja sa mnogo ljubavi. Brižljivi otac pokazuje izuzetnu nežnost dok sa sinom u naručju ljubazno dočekuje ekipu magazina „Hello!“ na vratima prostrane rezidencije. Josef priznaje da je rezidencija u Beogradu, koja ima prizemlje i prvi sprat, najlepša kuća u kojoj je imao prilike da živi.

- Svi ambasadori su ljudi od krvi i mesa, i nismo svi rođeni u bogatstvu i blagostanju. Pre nego što sam postao diplomata, radio sam mnogo poslova. Selio sam se od jednog do drugog stana u Jerusalimu i Tel Avivu. Kada sam postao diplomata, živeo sam u Berlinu, Bonu i Varšavi. Ali ovo je najlepši dom u kome sam živeo. Iako mi je kuća u ovom mirnom kraju grada prelepa, oduvek sam više voleo centar grada. Voleo bih da živim na Vračaru, Dorćolu ili u starom gradu. Ipak, kuća je predivna i odlična za odgajanje deteta. Kada vidim kako Jonatan uživa u velikom prostoru i igra se u bašti, srce mi je puno - za magazin „Hello!“ započinje razgovor Josef koga kuća u kojoj je rezidencija podseća na dom u kome je odrastao.

U prizemlju su smeštene prostrana dnevna soba koja ima prelepu terasu sa pogledom na dvorište, kao i trpezarija i kuhinja. Na prvom spratu smeštene su spavaće sobe.

- Moja kuća u Izraelu bila je znatno manja od ove, ali smo imali malu baštu. Moj otac je uzgajao različito bilje i drveće, često sam mu pomagao u dvorištu tako što sam zalivao rastinje. Imali smo nekoliko kokošaka i patki. Mali plastični bazen, koji sam nedavno kupio za Jonatana, posedovala je i moja porodica pre četrdeset godina.

Možete li reći nešto više o vašem detinjstvu?
- Rodio sam se u Ranani, malom mestu koje je smešteno kod Tel Aviva. Odrastao sam u porodici imigranata. Moj otac je rođen u Avganistanu, a majka u Iranu. U Izrael su stigli kao mladi ljudi, puni ideala, 1951. godine i stvorili su svoju porodicu u kojoj sam ja najstarije dete. Imam dva brata i jednu sestru. Svi imaju decu. Jedan moj brat živi u Džordžiji, u Sjedinjenim Američkim Državama, a drugi u Izraelu, kao i sestra. Mnogo mi nedostaje porodica. To je najtužnije poglavlje diplomatskog načina života, jer porodicu i zemlju koju mnogo voliš moraš da ostaviš i putuješ po svetu. Bližnji me posećuju, moja majka je nedavno bila ovde i poznaje grad, jer je dolazila u Srbiju i pre dvanaest godina, kada sam radio kao diplomata u ambasadi Izraela. Sećam se da smo se tada šetali od Dedinja do Ade Ciganlije. Sada smo oboje stariji, pa se ne bismo usudili na to, posebno što se klima prilično promenila. Beograd smatram svojom drugom kućom, a Srbiju svojom drugom domovinom. Došao sam ovde jer sam želeo, to je bio moj izbor.

Šta vam se dopada kod Srba?
- Divim se Srbima jer su druželjubivi, otvoreni, darežljivi, sa neverovatno jakom energijom. Mislim da je energija najimpresivnija od svega, kao i strast za životom. Uzajamna ljubav vašeg i mog naroda čini me veoma srećnim. U nekim zemljama postala je moda da se na Izrael gleda sa negativnom konotacijom. Srećan sam što ovde nema te „epidemije“. Jedna od mojih misija kao ambasadora je da ojačam ljubav i prijateljstvo naših naroda, što su ambasadori pre mene već uspešno radili.

Da li vam se dopada poznati noćni život srpske prestonice ili više volite mirnija mesta za izlaske?

- Nikada se nisam osećao toliko mlado kao danas. Mislim da me život u ovoj zemlji čini mlađim, zdravijim, jačim i punim otpimizma. Ima nečeg ovde što izaziva euforiju. Čuo sam za vaš poznati noćni provod, ali moj rad i čuvanje bebe mi ne dozvoljavaju da izlazim i budem „parti tip“. Čuo sam za splavove pune igrača, kao i diskoteke, ali nisam imao prilike da ih posetim. Radujem se zabavi koju ćemo u kafeu „Red Shoes“ organizovati na Adi Ciganliji, 25. avgusta. Čuveni izraelski didžej Nisan Larido preneće ovde neodoljivi ritam Tel Aviva. Inače, smatram da je ponuda restorana u Beogradu odlična. Uživam u srpskim specijalitetima, ali mi smetaju cigarete i pušenje na javnom mestu. Kad god imam vremena, uživam u pešačenju. Najlepše su mi šetnje po Adi Ciganliji, ali kad imam vremena, odlazim na trening u teretanu.

Budući da ste pisac, koliko vremena posvećujete pisanju?
- Jedno veče tokom nedelje odvajam samo za početak pisanja mog srpskog romana. Do sada sam napisao pet romana. Prve tri knjige sam potpisao pseudonimom, koji je kombinacija mog pravog i literarnog imena - Josi Avni. Poslednje dve knjige potpisao sam kao Josef Avni Levi. Pišem o sebi i porodici, želji za srećom i slobodom. Dvanaest godina sam živeo u Evropi, a na moje pisanje je mnogo uticalo upoznavanje drugih kultura i sva iskustva koja sam doživeo. U svakoj zemlji u kojoj sam živeo prikupljao sam lepa i loša sećanja o životu Jevreja u Evropi. Tragedija holokausta je veoma prisutna u mom pisanju, pored jakih porodičnih vrednosti koje su utkane u moj rad. U mojim romanima je prisutna i mistika. Kao da jednom rukom pišem o realnosti, a drugom o fikciji. To je prava slika o nekoliko ličnosti koje u sebi imam. Neko bi rekao da imati nekoliko dimenzija sopstvene ličnosti nije slika pravog diplomate. Pokušavam da ih kombinujem jer sam diplomata, pisac i otac. Nekad je teško sve to raditi, ali je moguće sve uskladiti što me čini veoma srećnim.

Piše: Nadežda Jokić
Foto: Janko Petković