Rastko Janković: Muzika i film kao inspiracija || Hello Magazin!

Beograđanin sa povremenom adresom u Parizu Rastko Janković glumac je i pevač koji je poslednjih deset godina snimio niz francuskih filmova. Domaća publika pamti šarmantnog tridesetdevetogodišnjaka po ulogama u filmovima ”Tango je tužna misao koja se pleše”, “Lajanje na zvezde” i “Rođeni sjutra“, za koju je dobio nagradu kao najbolji debitant na "Niškom festivalu". Umetnik koji je rođen u Parizu poznat je i kao pevač koji se proslavio devedesetih godina, a onda je napravio pauzu u muzici i okrenuo se snimanju filmova, povremeno objavljujući singlove. Prošlog leta objavio je pesmu „Ja nisam tvoj“, a nedavno je snimio kompoziciju „Moj Beograd“, za koju je uradio i spot.

- Sada imam toliko singlova da bih mogao da objavim album - kroz osmeh kaže harizmatični diplomirani glumacdok predusretljivo prima ekipu magazina „Hello!“ u svoj dom u kome živi i njegov kućni ljubimac, pas Lea, koga je pre desetak godina udomio.
- Bolje je reći da je ona mene našla. Sedeo sam u automobilu, tražeći nešto u kaseti, a vrata su bila otvorena. Odjednom sam video da pored mene, na mestu suvozača sedi štene i nešto „priča“. Nije lajala, samo je ispuštala zvuke nalik žaljenju. Nije htela da ode, pa sam je odneo do tadašnje devojke da je pričuva dok odigram dogovorenu fudbalsku utakmicu. Mislio sam da ću je se posle utakmice rešiti i dati je nekom, a ostala je kod mene i već deset godina smo zajedno i veoma sam vezan za nju.

Ranije ste živeli u kući.

- Imali smo veliku kuću u Zemunu, a onda smo se „raštrkali“ i svako je sebi kupio stambenu jedinicu. Majka je napravila kuću nadomak grada, brat je sebi kupio stan, kao i ja.

Na ovom klaviru ste naučili da svirate?
- Klavir je iz Pariza prenet u ovaj dom izsedamdesetih godina. Na njemu sam naučio da sviram, ali je interesantno da su na njemu neke melodije svirali neki od naših istaknutih ličnosti, poput Danila Kiša. Moja mama je radila u tadašnjem Jugoslovenskom kulturnom centru i kod nje su se okupljali umetnici iz francuske prestonice, među kojima i Kiš. Danilo je jednom prilikom dugo sedeo kod nas i zamolio me da mu donesem čašu crnog vina iz kuhinje. Bio sam mali i kada sam video da je popio celu flašu, sipao sam mu sok od borovnice. Nije uopšte primetio da pije sok umesto vina, jer je bila već ponoć, društvo je bilo dugo na okupu i svi su bili „egzaltirani“.

Domaćoj javnosti je malo poznato da ste igrali u nekoliko istaknutih francuskih filmova.
- Uvek može više, mada uloge koje sam dobijao u francuskoj kinematografiji nisu bile male. Igrao sam u filmu Lika Besona pored supruge Žana Dužardana, koji je nedavno dobio „Oskara“ za film „The Artist“. On je dolazio stalno na snimanja, pa mogu da se pohvalim da sam upoznao „oskarovca“. Radio sam film „Clandestino“, koji je sniman na Azurnoj obali, i tu sam igrao jednog od dva glavna junaka. Pogodilo se da sam u jednom periodu više igrao u Francuskoj nego ovde. Odbijao sam neke uloge koje su mi ponuđene jer je trebalo da igram srpske negativce u ratu. Nije mi se dopalo da budem u pojektima sa netačnim informacijama i jednostranim prikazom rata, za koji su ipak potrebno dve strane. Idem često na kastinge u Pariz, gde živi moj otac koji radi kao arhitekta. Tamo sam se rodio i drugačiju energiju osećam u „gradu svetlosti“ nego kada neko boravi kao turista.

Često ste naše poznate ljude izvodili po Parizu prethodnih godina.

- Tako je, naročito pevače i glumce koji su gostovali radeći. Moj drug Mišel, koji me je upoznao sa velikim američkim zvezdama, uvek bi u velikoj limuzini sa mnom došao po naše zvezde na aerodrom. Oni su se oduševljavali takvim dočekom, kao i time što smo ih izvodili na neka zanimljiva turistička mesta, kao i u klubove. Bili smo „carevi“ pariskog noćnog života. Znali smo sve zaposlene u svim mogućim diskotekama. Toga sam se zasitio i sada više ne izlazim kao nekada.

Intervju: Nadežda Jokić
Foto: Janko Petković