Tadija i Strahinja Dragićević: Blizanci predstavljaju svoju oazu mira na Zlatiboru

Braća blizanci Tadija i Strahinja Dragićević, talentovani sportisti, svoj raskošni talenat za košarku pokazali su još kao sasvim mali dečaci, te su već sa šest godina počeli da se bave ovim popularnim timskim sportom. Ambiciozni u želji da ostvare svoj san momci rodom iz Čačka, kao šesnaestogodišnjaci preselili su se u Beograd, gde su počeli da igraju za "Crvenu zvezdu". Napornim radom i odricanjem Tadija i Strahinja ubrzo su postali članovi prvog tima "crveno-belih" za koje svim srcem i navijaju. Raspuste su provodili u rodnom kraju njihove majke, kod bake i deke na Zlatiboru, i taj period pamte po uživanju u bajkovitoj prirodi i kao najbezbrižniji period u životu, pa su odlučili da u mestu Ljubiš na ovoj prelepoj planini izgrade porodični dom. Mladi košarkaši imali su viziju kuće iz snova, koju su uspeli da izgrade uz nesebičnu pomoć oca Milorada i majke Biljane. Tadijin i Strahinjin odnos ispunjen je nesebičnom podrškom i razumevanjem. Uspešni dvadesetsedmogodišnjaci uživaju u svakom trenutku boravka u prelepoj planinskoj oazi mira čiji su svaki kutak do tančina osmislili pa im je to idealna oaza za opuštanje i uživanje. Spoljašnjost kuće porodice Dragićević podseća na švajcarski način gradnje koji se savršeno uklapa u ambijent netaknute prirode.
Na ulazu u bajkovito uređenu kuću ekipu magazina "Hello!" dočekuju ljubazna braća. Dok koračamo kroz prostrano dvorište poseban utisak ostavlja reka koja protiče kroz prelepo uređenu zelenu površinu koja okružuje dom simpatičnih sportista.

Zbog čega ste izabrali Zlatibor, a posebno mesto Ljubiš da izgradite kuću iz snova?

Tadija: Najveći razlog za tu odluku je što kuća nije u centru Zlatibora. Imajući u vidu privatnost i mir ovo je bilo najbolje moguće mesto na kome neko može da sagradi kuću o kojoj je maštao. Ujedno ovo područje važi za najlepši deo prelepe planine, što Zlatibor svakako jeste.
Jedan od važnih razloga, zbog čega smo se odlučili baš za Ljubiš, jeste što je dom naše bake i deke udaljen nekoliko stotina metara, a tu smo provodili najveći deo detinjstva, koje se nikada ne zaboravlja.

Ko je projektovao vaš dom koji se savršeno uklapa u planinski ambijent?
Tadija: Kuću su projektovali svi članovi porodice Dragićević, mama Biljana, otac Milorad, moj brat Tadija i ja. Posebno bismo izdvojili mamino zalaganje, jer je ona ta koja je svemu davala posebnu volju i energiju. Ona je bila naša pokretačka snaga.

Da li vam je neko pomogao u unutrašnjem uređenju?
Strahinja: Imali smo veliku dilemu kada je na red došlo uređivanje unutrašnjosti kuće i opremanje enterijera. Nismo želeli da stil bude previše etno, ali ni da bude previše moderno, jer se nikako ne bi uklopilo u ambijent i prelepu prirodu koja nas ovde okružuje. Posle dosta razmišljanja i pažljivog planiranja uspeli smo da nađemo zlatnu sredinu i pomirimo ta dva naizgled dijametralno suprotna stila. Našli smo rešenje i pomirili te dve krajnosti, toplinu drveta koje preovlađuje u dekoru i kamen koji je simbol modernog u načinu primene. Sve što se nalazi u našem domu uglavnom su zajedničke ideje, ali smo uvek bili otvoreni za predloge i sugestije kako stručnjaka tako i bliskih prijatelja i rođaka.

Reka koja protiče kroz dvorište je fascinantan prizor.

Tadija: Reka daje nesvakidašnju sliku dvorišta i idealno se uklapa u ceo ambijent. Uređenje rečnog korita nam je zadavalo dosta muke i iziskivalo je mnogo vremena, ali vredelo je jer celokupnom izgledu imanja daje posebnu atmosferu i vrednost.

Kuća koju ste napravili idealna je za druženje i žurke, dolaze li vam često prijatelji u goste?
Tadija: Zbog pozicije na kojoj se nalazi i prostranosti naše kuće, idealna je za okupljanje velikog društva, pa često organizujemo druženja i zabave. Obično su to produženi vikendi. Za sada pokazali smo se kao dobri domaćini, bar tako kažu naši prijatelji koji se kao i mi rado vraćaju u ovu oazu mira.

Koji vam je omiljeni kutak doma na planini?

Strahinja: Omiljena prostorija nam je dnevna soba sa kaminom u prizemlju. Baš na tom mestu provodimo najviše vremena. Ona daje posebnu draž celoj kući, jer ima toplinu doma i komfor u kome je lako opustiti se. Naš omiljeni deo dvorišta je onaj u kome se nalazi fontana pored koje je baštenska garnitura. Sa tog mesta se najbolje doživljava i sagledava lepota planinskog ambijenta. Tu se nalazi i platno za večernje uživanje uz filmske projekcije pod vedrim nebom.

Da li se kao blizanci baš u svemu slažete?
Tadija: Mnogo smo vezani, što je i logično kada je reč o blizancima. O svemu što radimo i planiramo uvek se dogovaramo. Najbitnije od svega je da ne gledamo jedan drugog kao konkurenciju u životu ili sportu. Vaspitani smo tako da između nas ne postoji ni trunka zavisti, to je za nas normalno i to se podrazumeva.

Jeste li zaljubljeni i, ako jeste, kako se vašim devojkama dopada da provode vreme na planini?
Tadija: Strahinja ima dugogodišnju devojku Milenu kojoj veoma prija da povremeno dođe kod nas na Zlatibor i skloni se iz gradske gužve.
Strahinja: Tadija je trenutno u potrazi za devojkom.

Kako ste odlučili da trenirate baš košarku?
Strahinja: Opredeljenje da se bavimo košarkom počelo je pre svega na inicijativu našeg oca, da energiju usmerimo na sport i zdrav život koji to podrazumeva, a zatim su naš talenat i visina presudili i predodredili nas upravo za košarku. Taj sport smo ubrzo zavoleli i obojica smo bili veoma posvećeni treninzima. Najvažnije je da vas timski sport nauči da budete deo kolektiva i fer plej igrač kako na terenu, tako i van njega, što je za formiranje ličnosti mladog čoveka najvažnije.

Da li se neko pre vas u porodici bavio sportom?
Tadija: Naš otac se bavio košarkom, i dan-danas je dobar u basketu. Majka je takođe sportski tip, ali kao navijač. Oboje uvek prate naše utakmice.

Koliko su vaši roditelji zaslužni za vaš uspeh?
Tadija: Roditelji su sigurno najzaslužniji za sve što smo do sada postigli u karijeri. Njihova želja i pozitivna energija od početka su glavni faktori našeg uspeha, kako u sportu tako i u životu. Zahvalnost dugujemo samo njima.

Koji trenutak u dosadašnjoj karijeri vam je bio najlepši?
Strahinja: U dosadašnjoj Tadijinoj karijeri najlepši trenuk je bio osvajanje zlatne medalje u Turskoj, sa mladom reprezentacijom, koju je tada predvodio trener Miroslav - Muta Nikolić. Kao i sezona 2007. u "Crvenoj zvezdi" kada je bio proglašen za najboljeg strelca "Jadranske lige". To je potom veliki klub, kakav je "Juta džez", krunisano izborom na „NBA“ draftu. Moj najlepši period je bilo vreme provedeno u "Crvenoj zvezdi" sa bratom.

Kako ste funkcionisali kada ste igrali zajedno u "Zvezdi", a kako vam je bilo kada ste bili u suparničkim taborima?
Strahinja: Porodično svi navijamo za "Zvezdu". Kao male otac nas je često vodio na "Marakanu" kao i u "Pionir". Dolazak sa šesnaest godina u "Zvezdu" bio nam je ostvarenje životnog cilja i sna, na veliku radost naših roditelja. Igračko sazrevanje proveli smo u "crveno-belima", od kadeta do seniorskog tima.
Tadija: Vreme kada smo igrali zajedno u "Zvezdi“ je period kada smo dobro funkcionisali. Strahinjin odlazak u "Partizan" pre svega je bio interesantan za javnost. Bilo je uvek pitanje kako ćemo igrati jedan protiv drugog. Tu priliku da budemo suprotstavljeni na terenu imali smo samo na jednoj utakmici i bilo je zabavno.

Jeste li nekad poželeli da zauvek odete iz Srbije?
Strahinja: Nikada nismo razmišljali da bismo mogli da zauvek odemo iz Srbije. Teško je odlučiti se na takav korak, ali od mnogih gradova u kojima smo bili svakako bismo izdvojili Berlin. To je grad sa neviđenom energijom. Pored Srbije, to je mesto u kome bismo mogli da živimo.

Da li ste svoju izuzetnu sličnost koristili u nekim situacijama zbog kojih bismo svi mi voleli da imamo brata blizanca?
Tadija: Kad si blizanac, onda u startu postoji dosta zanimljivih prednosti, koje ponekad moraš da koristiš. Na primer, dešavalo nam se u srednjoj školi da jedan od nas odgovara za onog drugog. I obično taj dobije bolju ocenu nego za sebe. Dešavalo nam se i da nas devojke pomešaju.

Koja vam je najdraža anegdota vezana za detinjstvo?
Tadija: Kao mali bili smo jako nemirni i radoznali. I danas naši roditelji prepričavaju neke dogodovštine iz perioda našeg detinjstva. Jedna takva anegdota je nestašluk kada smo zapalili dedinu šumu, nehotice paleći lišće. Iz nepoznatih razloga džepovi su nam uvek bili puni šibica. Šumi nije bilo spasa, a gašenje je bilo samo u pokušaju i to dobro pamtimo.

Da li vam je teško da na Zlatiboru odolite ukusnoj hrani i da li sami kuvate za prijatelje ili to ipak prepuštate iskusnijima?
Tadija: Od dolaska na Zlatibor i čistog vazduha, po kome je ovaj kraj nadaleko čuven, povećava se želja za hranom i otvara se apetit. Teško je odoleti svim zlatiborskim specijalitetima. Od pršute, sira, kajmaka, do jagnjetine i sveže pastrmke. Svakome ko dođe kod nas u goste mi uvek kažemo da je najbolje da tokom boravka na planini zaboravi na kalorije i poseban režim ishrane ili dijetu, već da jednostavno uživa u svemu umereno.
Strahinja: Kuvanje nam nije baš jača strana, ali Tadija je ozbiljan roštilj majstor, i na njegovu hranu se do sada još niko nije žalio.

Piše: Jelena Vlahović, Life Content
Foto: Janko Petković, Life Content

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +