Gordana Lazarević otvara vrata tople porodične oaze na Bežanijskoj kosi || Hello Magazin!

Pevačica narodne muzike Gordana Lazarević u porodičnoj kući na Bežaniskoj kosi dane provodi okružena najmilijima. Iz braka sa kompozitorom Milutinom Popovićem Zaharom ima dvoje dece, tridesetčetvorogodišnju Mariju, koja je profesor u Dizajnerskoj školi, i trideset dve godine starog sina Miloša, reditelja po zanimanju. Gocina kćerka Marija je odličan pedagog, a osim toga i požrtvovana majka šestogodišnje Dunje i četvorogodišnjeg Balše. Pevačicina najveća radost su deca i priželjkuje da ponovo postane baka, da se njen sin oženi sa dugogodišnjom devojkom Svetlanom i ostvari u ulozi roditelja.
Posle brojnih hitova i gotovo četrdeset godina uspešne karijere, Gordani nimalo ne manjkaju entuzijazam i energija kada je reč o muzici. Njen dom je njena oaza, čija su vrata uvek otvorena za sve prijatelje, kako njene, tako i njenih potomaka.

Čime ste se vodili kada ste uređivali dom?

- Više puta sam sređivala dom, mnogo puta sam se selila, ali generalno ne volim ništa što je uniformisano. Niko ne može u dizajnu da izmisli toplu vodu. Oduvek sam volela koncept toplog doma, a to za mene znači da su upotrebljeni prirodni, topli materijali, na primer, drvo, kako bi se napravio starinski nameštaj koji ima vrednost antikviteta. U moje vreme, pre četrdesetak godina, govorili su da se bunde, nakit i nameštaj nasleđuju, međutim, danas više nije tako. Dvadeset prvi vek je promenio sva pravila. Kako se sve menja, tako sam se i ja promenila. Poslednji put sam se kućila 1990. godine. Tada nije bilo mnogo izbora što se nameštaja tiče, pa sam se prilagodila ponudi i kupila klasične komade, ali posle nekoliko godina želela sam promene.

Prihvatate li teško promene?
- Mi u zrelom dobu malo se opiremo promenama, mladima su promene neophodne i imperativ života. Moj sin Miloš uredio je svoj stan potpuno moderno, minimalistički, i već mu je dosadio, tako da moj životni prostor uvek mora da ima taj šmek istorije i mog karaktera. Nameštaj sam skupo plaćala, a imam komade koji su stari po sto pedeset godina, od kojih ne bih mogla da se odvojim. Promena mi je bila potrebna da bih preživela ličnu tragediju i gubitak, o kome ne želim da pričam, ali mi je trebalo da nešto promenim da bih se bolje osećala. Tada sam promenila boje zidova, neke lustere, radila sam sve da izgleda drugačije, a da ne promenim nameštaj. Čovek uvek ramišlja na isti način, pa je bilo teško napraviti nešto novo u staroj kući. Onda sam angažovala jednu divnu devojku arhitektu, koja mi je pomogla da osvežim boje u kući i to mi je psihički pomoglo.

Koji komad nameštaja vam je najdraži?

- Da sam mogla taj moj skupoceni nameštaj dobro da prodam, sve bih prodala i kupila novo. Inače, u svom domu najviše volim fotelje, jer su vrlo udobne, a kada sednem na njih, osećam se odmorno, tu se najbolje opuštam. Kada bih sve mogla da zamenim, čini mi se da bih fotelju stavila pod mišku jer verujem da nijedna druga neće biti tako udobna.

U kom delu kuće se najbolje osećate?
- Ne mogu reći da se u kuhinji najbolje osećam, ali kada sam u njoj, imam najbolju koncentraciju. Ne volim da kuvam, ali kod mene se svi uvek dobro najedu. Moji unuci ne vole brzu hranu, oni su porasli na domaćoj kuhinji i specijalitetima, pa za njih uvek spremam njihova omiljena jela. Kada kažem da mrzim da kuvam, oni mi se smeju jer tada zvučim kao Milena Dravić u filmu "Nije lako sa muškarcima", dakle, samo kukam i govorim da neću, a sve radim, i više od toga.

Koja je prostorija u kojoj se porodica najradije okuplja?
- To je trpezarija. Ali, moram da napravim malu digresiju. Dok su moja kćerka i sin odrastali, živeli smo u velikoj kući gde je dnevni boravak obuhvatao pedeset kvadrata. Deca to nisu volela i uvek smo se tiskali za trpezarijskim stolom koji je za šest osoba, a nas uvek bude bar duplo više oko njega. Ko god nam je došao u goste oduševljavao se tim velikim prostorom, a moja deca su govorila da nas on čini otuđenima. Sadašnji životni prostor prilagodila sam baš tom osećaju ušuškanosti. Dakle, kada dođe porodica, oni su u trpezariji, a ja kuvam, a kada dođu moje drugarice, onda smo u dnevnoj sobi. Mi smo toliko bliske da se one kod mene i ja kod njih osećamo kao kod svoje kuće. Meni je drago da se svi kod mene osećaju komotno.

Imate predivnu baštu, da li sami negujete cveće?
- Bašta je mojih ruku delo, sadim, zalivam, uređujem cveće. Deca zalivaju cveće tako što stave hiljadu litara na jednu saksiju, misleći da je to dovoljno za nekoliko dana, a cveće tako istruli. Moj sin Miloš je više puta tako razmišljao, hvala Bogu pa je sada njegova devojka tu, pa sam je zamolila da ga zaliva kada ja nisam kod kuće, uz opasku da ću kao protivuslugu nagovoriti sina da se oženi sa njom. Na te moje reči, ona se uvek slatko nasmeje.

Da li ste uredili život baš po svojoj meri?
- Sve prilagođavam sebi, da sve bude odgovarajuće veličine, cene. To sam pokušala i deci da objasnim na primeru automobila, uvek bi trebalo kupiti auto zbog koga, ako mu se nešto dogodi, nećete izgubiti basnoslovnu sumu i moći ćete to da prebolite, i da vas gubitak vozila ne osiromaši. Nikad nisam ništa glumila, često me pitaju da li mogu da kupim "mercedes", ja im kažem da mogu, ali to ne želim jer to nije moj san. Ne želim da spavam sa pogledom na parking i da se tresem kao zec u kotarici da ga neko ne ogrebe i sebi postavljam pitanje koliko treba da radim ako mu, na primer, strada far. Bolje je da kupim detetu stan. Sve imam toliko da o tome mogu sama da brinem, imam decu da mogu sama da brinem o njima, toliko mi je dvorište da mogu sama da ga uređujem, toliko imam haljina da, kada ne mogu da se brinem o njima, ja ih poklonim kako bi u ormar stale nove.

Koliko imate haljina?

- Teško pitanje, uvek sebi prebacujem u stilu "da nisi kupovala tolike krpe" imala bi vilu na Dedinju.

Vi i poslovno sarađujete sa sinom Milošem?
- Miloš je reditelj, dok je studirao režirao je moj spot, a nedavno smo zajedno snimili još jedan za pesmu ,,Đinđuva“. Spot je drugačiji, rađen je kao film koji je smešten u epohu, tridesetih godina prošlog veka. Bilo je teško, jer nismo imali vremena, ni novca, ni sponzora. Svi objekti, rekviziti, šminka i frizura, sve je za mene bilo besplatno je su se skupili ljudi koji su želeli da budu deo toga. Posle tri dana rada, vraćala sam se kući automobilom plačući jer sam bila jako umorna, ali i ganuta saznanjem da me okružuju divni ljudi. Posebno, koliko moj sin ima ljubavi, snage i entuzijazma za naš zajednički rad . U mojoj porodici su svi umetnici, počev od mog bivšeg muža, preko dece, samo sam ja radnik.

Sa bivšim suprugom Zaharom ste sjajno sarađivali, jeste li zadržali korektan odnos?

- Nas dvoje smo profesionalno fantastično sarađivali. Nekada kada razmišljam o tome, pomislim da bi možda bilo bolje da smo bili samo saradnici, ali onda shvatim da u tom slučaju ne bi bilo naše divnedece, koja su spoj nas dvoje, možda se ne bi rodili da nije bilo te velike ljubavi i tih divnih pesama.

Kako ste započeli saradnju?
- Povod da on počne da piše za mene je ljubomora i strah da me ne izgubi. Zahar je bio produktivan i kreativan i pre mene, ali sam mu ja bila inspiracija i pokretač. Tada sam bila mlada i mnogi su se muvali oko mene, pa je on odlučio da komponuje za mene jer je video da je vrag odneo šalu i da će me neko "ukrasti".

Da li ste oduvek bili posvećeni poslu?
- Ranije sam toliko bila u mašini estrade da nisam imala vremena da sagledam život, gurala sam napred i mnogo toga se podrazumevalo. Bilo mi je bitno da imam spakovana tri kofera, da me grlo služi i da na vreme stignem na koncert, kao i da kućna pomoćnica dobro pazi decu. U karijeri sam više puta doživela saobraćajne udese, čak i u trenucima kada sam bila povređena, ja sam samo mislila o nastupu i pevanju.

A sada vam je najvažniji džem od kajsija za unuke?
- Moja unuka Dunja, koja ima šest godina, obožava moj džem od kajsija, pa ga zbog nje redovno pravim. Dunja je neverovatno dete, mnogo je slatka i vrlo je zabavna. Kada je pitaju da li sam joj ja baba, ona se tada ljuti i kaže da sam ja njoj Goca. Pored Dunje, moj unuk Balša, koji ima četiri godine, najveća je radost na svetu. On me uvek miluje pogledom i voli da se šali sa mnom. Kada hoće da me kao naljuti, kaže mi da sam kao veštica Grdana i najgora baba na svetu. Oboje su mnogo zabavna deca.

Da li vam je teško palo kada su vam se deca osamostalila i otišla iz doma?
- Najteže mi je palo kada se Marija udala, taj trenutak mi je bio posebno bolan. Rekla sam joj da iz kuće može da ponese šta god želi, a ona je ponela svoj krevet. Kada sam ušla u njenu sobu i videla da nema kreveta, počela sam da plačem i kukam iz sveg glasa, jer sam tek tada postala svesna situacije. U tom trenutku je naišao Miloš kome nije bilo jasno zašto plačem, kada je shvatio da je razlog Marija, rekao mi je da sam ih mnogo puta pitala kada će da se osamostale i odsele. Dok su odrastali u našem domu je bilo kao u hotelu, pravili su žurke, a kada s putovanja dođem kući, dočekao bi me haos, peškiri, posteljine, lepljivi podovi i sve drugo što ostane posle zabave tinejdžera, i zbog toga sam je pitala kad će više da se uda, da mogu da se naspavam. Rez sa Milošem bio je lakši, kada se odselio, i meni i njemu su to bili najteži životni trenuci. Kupila sam mu stan, a on je mislio da je bolje da ga izdaje i da me ne ostavlja samu u velikoj kući. Dobro sam razmislila i rekla mu da je to najpametnije za njega. Miloš se uvek oslanjao na mene, želela sam da bude odlučniji i da sama odgovara za svoje postupke. Bilo mu je teško da prihvati i govorio je da sam ga oterala, dok nije shvatio zašto je odvajanje bilo korisno za njega.

Priželjkujete li da oženite i sina Miloša?
- Zreo je kao kruška. Navijam da njegova žena bude njegova sadašnja devojka Svetlana, mada mi neki zameraju što insistiram na tome jer može da se ispostavi da nije dobra za njega, a ja kažem da može da se ispostavi da je svaka sledeća milion puta gora. I ja sam takva. Kada nađem nekoga ko mi odgovara, ne idem dalje, ne tražim dalje jer ko hoće veće izgubi iz vreće. Meni je važno samo da se oni vole, a čini mi se da se baš vole. Svakako da se ja tu ne pitam mnogo, ali mi je drago što moja buduća snaha i ja imamo dobar odnos.

Da li je ljubav najvažnija za zajednicu dvoje ljudi?
- Kažu da je brak lutrija, bez obzira na ljubav, jer to ti je dato od Boga. Oba supružnika mogu da budu najbolji na svetu i da se rastanu. Ako im energije nisu usklađene, tu je kraj priče. Neki ljudi su u spoju jako loši. Postoji čuvena teorija da se suprotnosti privlače, možda kada je reč o „hemiji“, ali za kompatibilnost karaktera nisam sigurna da je ta teorija dobra.

Piše: Jelena Vlahović
Foto: Janko Petković