Nemanja i Dragana Kojić otvaraju vrata svog porodičnog doma u Beogradu || Hello Magazin!

Prvotimac Fudbalskog kluba "Partizan" Nemanja Kojić sa suprugom Draganom i sedmomesečnom kćerkom Valentinom živi u lepom kraju Beograda nadomak stadiona kluba za koji igra. Posle pet godina zabavljanja mladi bračni par Kojić odlučio je da ozvaniči svoju ljubav i osnuje porodicu. Dvadesettrogodišnji fudbaler došao je u glavni grad iz Loznice još kao dečak koji je obaveze u petom razredu osnovne škole zamenio fudbalskim terenom i samostalnim životom sa cimerima. Njegova ljubav prema fudbalu, odricanje i talenat su se isplatili, bio je kapiten Fudbalskog kluba "Rad", u koji je kao jedanaestogodišnjak došao upravo sa snovima o kapitenskoj traci. Karijera mladog reprezentativca Srbije u stalnom je usponu, pre nekoliko meseci potpisao je ugovor sa „crno-belima“ za koje od tada na gotovo svakoj utakmici daje golove koje uvek posveti kćerki Valentini kao najvatrenijem navijaču. Ni podrška koju mu supruga pruža nije zanemarljiva, Nemanja se na svoju tri godine stariju izabranicu umnogome oslanja, ona je zadužena za uređenje njihovog životnog prostora i vodi glavnu reč kada je reč o negi njihove mezimice. Ponosni roditelji se trude da pored svih obaveza, kako poslovnih tako i oko bebe, ipak nađu vremena i posvete se jedno drugome i tada najradije uživaju u prostranom dnevnom boravku uz kokice i dobar film.
- Dnevna soba je naše omiljeno mesto, tu se igramo sa našom Valentinom i odmaramo se kada ona ode na spavanje. Valentina je toliko aktivna tokom dana da nas, moram priznati, dobro izmori, pa uglavnom i mi rano odemo na spavanje.

Rano ste počeli da živite sami, već sa jedanaest godina, kako je to izgledalo?
Nemanja: Nije mi bilo lako, pored mene nije bilo ni majke, ni oca, a ni supruge Ivane da brinu o meni i mom životnom prostoru. Šalu na stranu, mlad sam došao u Beograd i nije mi bilo svejedno što sam sam u velikom gradu. Srećom, snašao sam se nekako. Prvo sam bio kapiten svih selekcija Fudbalskog kluba ,,Rad“, gde su me ljudi iz kluba i navijači lepo prihvatili.

Da li ste kao dečak sanjali da ćete igrati u jednom od najboljih klubova u zemlji?

Nemanja: Kao mali nisam maštao ni o "Partizanu", ni o bilo kom drugom klubu osim o ,,Radu“, gde sam ostvario i svoj dečački san. Sa dvadeset dve godine nosio sam kapitensku traku, a posle prave drame u prelaznom roku, što je najblaže rečeno ono što se dešavalo, potpisao sam za ,,Partizan“. Vrlo je lep osećaj biti deo „crno-belog“ tima, svi su me izuzetno lepo prihvatili, ljudi me prepoznaju na ulici, što mi imponuje, ali me to nije promenilo. I dalje imam isti krug prijatelja sa kojima sam oduvek bio dobar, a stekao sam i neke nove u novom klubu.

Kako ste se vi i supruga upoznali?
Nemanja: Upoznao nas je zajednički prijatelj, ali tada smo se samo rukovali. Kasnije smo se sreli u prodavnici u kraju gde smo bili komšije, Dragana je tražila orahe, koji su joj bili potrebni da napravi tortu. Ja sam joj mangupski rekao da sigurno tu neće naći orahe i da mi nije jasno šta će tako lepoj devojci orasi. Pošto joj ja navodno nisam poverovao da ona ume da napravi tortu, a usput joj dao još nekoliko komplimenata, pozvala me je da dođem i uverim se da ume da pravi kolače.
Kakva su vaša sećanja na prvi susret?
Dragana: Potpuno ista, sećam se još i da sam sasvim slučajno napravila baš njegovu ,,omiljenu“ tortu. Zapravo Nemanja ne voli orahe, ali ih je tada jeo kao da sutra ne postoji.

Nije lako biti supruga sportiste i majka male devojčice?
Dragana: Devojke su u zabludi da je sve med i mleko, zapravo je vrlo teško, pogotovo sada kada sam non-stop sama sa detetom i kada je Nemanja kod kuće tri dana, pa ga sedam nema. Moji roditelji su u Užicu, a njegovi u Jagodini. Kada smo tek dobili bebu, prvo su nam njegova pa moja mama pomogale, a sada kada mi je pomoć potrebna, najčešće mi pomogne sestra koja živi u Beogradu. Nemanjina baka nam puno pomaže i čuva Valentinu. Znam da ni Nemanji nije lako kada je daleko od nas i da mu nedostajemo.
Nemanja: I meni je bilo teško kada sam se vratio sa priprema i kada sam shvatio da me je moja mezimica zaboravila. Ni to što smo po čitav dan bili zajedno na ,,Skajpu“ nije dovoljno.

U kakvom vam je sećanju ostalo vaše venčanje?

Nemanja: Imali smo veliku srpsku pravoslavnu svadbu. Veselje smo organizovali u Beogradu. Našli smo se na pola puta pošto je ona iz Užica, a ja iz Loznice, pa je to bio logičan izbor. Bilo je mnogo lepo, vrlo radostan dan, proslava prave ljubavi.
Dragana: Meni je samo žao što je tako brzo proleteo. Oboje smo konstatovali da smo godinu dana brižljivo pripremali veselje, vodeći računa o svakom detalju, a sve nam je nekako proletelo, valjda vreme leti kada vam je mnogo lepo.

Kruna vaše ljubavi je Valentina, kako pamtite dan njenog rođenja?
Nemanja: Ne znam kako je Dragani bilo tog dana. ali meni je bilo mnogo teško. Izašao sam ranije sa treninga kako bih odvezao suprugu do bolnice, to je bilo oko podne, a Valentina je došla na svet tek u osam uveče. To su bili najduži sati u mom životu, nisam znao šta da radim sa sobom. U jednom trenutku seo sam u kola i vozao se kroz grad da mi brže prođe vreme. Osećaj kada su mi javili da je sve u redu je neopisiv, kao i sreća kada sam ih video.
Dragana: Ni on ni ja nismo znali kako sve to funkcioniše i da će tako dugo trajati, mislila sam da ću, čim dođem u bolnicu, odmah i da se porodim, ali to ne ide baš tako.

Jeste li sami uređivali enterijer vašeg doma?
Nemanja: Sve smo sami uredili, niko nam nije pomogao. Srećom dopadaju nam se iste stvari, imamo sličan ukus. Volimo nežne neutralne boje i bilo nam je važno da stan ima velike prozore, da ima puno svetlosti. Smatramo prednošću to što kuhinju i dnevnu sobu deli samo šank jer istovremeno možemo da se družimo sa prijateljima i da pripremamo hranu.
Dragana: Sada je naš dom potpuno podređen Valentininim potrebama pa su svuda njene igračke, bez obzira na to da li se uklapaju ili ne. Nemanja joj sa svakog putovanja donosi nove medvede i medvediće, koje ja nemam gde da stavim pa ih odnesem onima kojima su potrebniji.
Nemanja: Lepo je to što o svemu odlučujemo zajedno.

Ko najviše vremena provodi u kuhinji?

Dragana: U tom delu stana najviše vremena provodim ja, pa sam kuhinju sama uređivala, da bude funkcionalna. Ne zato što kuvam po čitav dan već da mi sve bude na dohvat ruke. Inače, veliko mi je zadovoljstvo da brinem o suprugu i našoj kćerki i da im pripremam obroke.

Da li vam je Valentina "preotela" spavaću sobu?
Dragana: Može se reći da jeste, ona je sada sa nama u sobi, što je potpuno normalno jer je jako mala. Kad malo poraste, za nekoliko meseci, preuredićemo za nju dečju sobu.

Zbog čega ste se opredelili za Banjicu kao idealno mesto za život?
Nemanja: Ovo je vrlo miran i lep kraj za život, pored toga ova lokacija nam odgovara i zbog treninga jer mi je blizu stadion. Osim toga, banjička šuma nam je u komšiluku i idealna je za porodične šetnje. Leto je pred nama, a tu su i bazeni, sve nam je na dva minuta od stana, a ni grad nije toliko daleko.
Dragana: Pored svih pogodnosti koje je naveo Nemanja, u blizini našeg stana je i Fakultet organizacionih nauka na kome sam apsolvent i nameravam da ga završim ove godine.

Vodite li kćerku Valentinu na utakmice?

Nemanja: Prvi put je bila na utakmici kada je imala samo mesec dana i ja sam tada postigao gol koji sam njoj posvetio. Uživa u navijačkoj atmosferi, kada se čuju navijačke pesme, potpuno je mirna, ali zato kada prestanu da pevaju i sve postane tiho, Valentina se dere iz sveg glasa i plače, valjda da ih organizuje ponovo da pevaju. Biće ona tatin vođa navijača.
Dragana: Obožava da gleda tatu, uopšte voli sport. Kada se prenosi neka utakmica na televiziji, uvek netremice gleda šta se dešava.
Nemanja: Moja supruga je sve do devetog meseca išla na utakmice i pratila me svuda, pa ne čudi što Valentina voli navijanje.

Koji vam je najdraži detalj u kući?
Nemanja: Najdraži mi je crtež koji je uradio navijač iz Kruševca, nacrtao me je u dresu reprezentacije.

Tekst: Jelena Vlahović, Life Content
Foto: Janko Petković