Ljubinka Klarić: Porodična idila na Novom Beogradu || Hello Magazin!

Glumica Ljubinka Klarić, koju bioskopska publika trenutno može da vidi u domaćem filmu „Ljubav dolazi kasnije“, u kome igra naslovnu ulogu, živi u prostranom stanu na Novom Beogradu. Umetnica nežnih crta lica lepo sređeni životni prostor u rodnom Beogradu deli sa sestrom, zetom i trogodišnjim sinom. Tridesetčetvorogodišnjakinja svetloplavih očiju veoma je posvećena sinu Konstantinu, koji je miljenik cele porodice. Junakinja novog komada „Luna-park“, koji se daje u „Beogradskom dramskom pozorištu“, zajedno sa starijom sestrom Mirom veselo dočekuje ekipu magazina „Hello!“ na vratima doma koji odiše elegancijom. U celom životnom prostoru dominira krem kolorit, sa nekoliko detalja koji „razbijaju“ svedenost svetlih tonova, kao što je bordo tepih u dnevnom boravku. Dok očekuje da joj se sin vrati iz vrtića članica „Beogradskog dramskog pozorišta“ govori o aktuelnim dešavanjima u profesiji, prvo o debitantskom ostvarenju reditelja i scenariste hadži Aleksandra Đurovića, filmu "Ljubav dolazi kasnije" koji je snimljen za samo sedam dana. Osmeh na njenom licu pokazuje da je zadovoljna mlada žena, ostvarena na profesionalnom i privatnom planu. Od svih uloga junakinji serije „Moj rođak sa sela“ i filmova “T. T. sindrom“, "Sedam i po“, "Čitulja za Eskobara“ i "Normalni ljudi” omiljena je roditeljska, a najsrećnijom je čini sin. Dok kućni ljubimci, dve maltezerke, veselo njuškaju članove ekipe magazina "Hello!", u dom stiže mališan, koga dovodi Ljubinkin i Mirin otac, koji živi u blizini njihovog stana. Konstantin prvom rečenicom koju je uputio gostima pokazuje da je šarmantan i neposredan, baš kao i njegova poznata majka.

Kako biste uporedili život u strogom centru grada, gde ste živeli u detinjstvu, sa Novim Beogradom?
- Odrasla sam u ulici Admirala Geprata, a kao trinaestogodišnjakinja preselila sam se na Novi Beograd. Kada se setim osamdesetih godina i tadašnjeg života u centru, mogu da kažem da je drugačije bilo vreme. Na ulicama nije bila takva gužva u saobraćaju i deca su mogla slobodnije da se kreću, dok danas nije tako. Novi Beograd mi je zgodniji za život zbog sina, blizu je reka, sve je prostrano, ima mnogo uređenih zelenih površina, a čini mi se i da je bezbednije.

Kada ste kupili i sredili ovaj stan?

- Ovaj stan, koji je vlasništvo moje sestre Mire, kupljen je pre petnaest godina. Moja sestra, koja je vrlo maštovita, konsultovala se sa našim prijateljem arhitektom da bi stan izgledao ovako. Imala je jasnu ideju šta hoće, mada je i mene pitala za savet. Ideje su bile njene: izbeljeni parket koji liči na brodski pod, kao i želja da materijali u domu budu prirodni poput drveta, kamena i kože. Postigla je ono što je htela, zidovi u centralnoj prostoriji su porušeni tako da dnevnu soba i trpezariju, kao centralni prostor, deli samo jedan stub.

Restaurirali ste i veoma stare i vredne komade nameštaja.
- „Patinirali“ smo tri vitrine i trpezarijski sto, stare sto pedeset godina, koje smo kupili u Pragu. Ovi starinski komadi u novom ruhu krase dnevni boravak. Postupak „patiniranja“ podrazumeva i promenu boje, a završni izgled dočarava starost nameštaja, samo su svetlije boje.

Stan ste sredili pre nego što je vaš sin došao na svet. Kako se Konstantin „uklopio“ u enterijer u kome dominira krem boja?
- Konstantin se nije "uklopio", već se stan „uklopio u Kostu“. Njegov doprinos patini nameštaja je taj što je bojicama i flomasterima crtao po njemu. Šalu na stranu, ne teram sina da previše vodi računa o nameštaju jer sve može da se očisti. Učim ga da vodi računa da se ne povredi. Enterijer sada izgleda odlično, pre godinu dana zidovi su nam bili potpuno išarani. Njegov „ručni rad“, crteži junaka crtaća Nodija, krasio je ceo dom.

Pokazuje li vaš sin umetničku crtu?

- Ljudi i kuće koje crta imaju definisane oblike, voli da se igra bojama, da ih meša, što je za njega kreativno. Čak i ako ne bude darovit, to će mu pomoći da probudi kreativnost u sebi.

Kako su vaši ljubimci, dve maltezerke, prihvatili dete u kući?
- One nemaju narav poput retrivera ili labradora koji obožavaju decu. Maltezerke Lara i njena kćerka Doli se boje Koste, vole ga, ali su ponekad i u sukobu. To je samo faza, za koju verujem da će proći. Kada vodim Kostu u park, ponekad povedem Doli jer je poslušna, ide bez povoca i lepo se igra sa Kostom.

Vodite li vi sina u vrtić?
- Njegov teča ga vodi u vrtić i odlazi po njega. Kada odlazim u matično „Beogradsko dramsko pozorište“, ja ga vodim i odlazim po njega u obdanište koje je smešteno na Lekinom brdu. Obdanište je toliko dobro da mi ne predstavlja problem što je daleko od našeg stana.

Igrate u dva aktuelna projekta, u filmu „Ljubav dolazi kasnije“ i u predstavi „Luna-park“.

- Dve premijere su mi se „poklopile“. Tematski nisu ni približne. Film „Ljubav dolazi kasnije“ je ljubavna drama, u kojoj se tri ljubavne priče prepliću, a reditelj i scenarsita hadži Aleksandar Đurović je lepo predstavio temu usamljenosti, gubitnika i dobitnika u emotivnim vezama, i mogućnost ostvarivanja ljubavnih veza. Produkcija i organizacija su bile odlične, pa smo za sedam dana sve snimili. Imamo film koji je urađen kao da smo radili mesec dana. Pozorišni komad „Luna-park“ je crna komedija o majci i dvema kćerkama čiji je san da imaju sopstveni luna-park. Ovaj gorkosmešan komad na duhovit način govori o ljudima koji ne biraju sredstva da bi stigli do zacrtanih ciljeva. Na premijeri su posetioci plakali i smejali se, reakcije su bile fantastične, a aplauzi su bili zastupljeni sve vreme dok je predstava izvođena.

Osobe koje vas dobro poznaju kažu da ste veoma duhoviti.
- Sve zavisi od toga kako sam raspoložena. Neki ljudi kažu da sam nedostupna, hladna i zatvorena, ali to jednostavno znači da nije moj dan. Koliko se otvaram ljudima zavisi od toga koliko dobijam od njih.

Slažete li se da trenutno živimo u vreme usamljenosti?
- Današnji sistem je učinio ljude usamljenim jer moraju da rade strahovito mnogo da bi preživeli. To više nije pitanje izbora, već moranja. Društvene mreže i internet, što je i fenomenološka tema, učinili su da se ljudi udalje jedni od drugih. Radije komuniciraju preko telefona i društvenih mreža. Čini mi se da se na internetu sve dešava, kao da ne postoji klasičan međuljudski odnos prilikom kojeg se ljudi gledaju u oči.

U kojoj je fazi vaš sin, šta ga interesuje? Voli li radije da šutira loptu ili ga zanima sve što ima „dugmiće“?

- Najradije bi se igrao mobilnim telefonima, kompjuterima i daljinskim upravljačem. Fascinira me to što se današnji mališani rađaju sa nekim „čipovima“ za umeće rukovanja tehnikom. Meni je bilo potrebno nekoliko dana da se upoznam sa kompjuterom kada sam bila mala, a njemu je za to trebalo nekoliko minuta. Trudim se da Kosta što manje vremena provodi za kompjuterom, jer mislim da to nije dobro za odrastanje deteta. Ipak, smatram da je deci neophodno da znaju da rade na komjuterima jer živimo u doba internet tehnologije. Pitanje je da li će se u radu koristiti olovke i sveske kada on bude kretao u školu.

Da li je Konstantin tvrdoglav, kakva mu je narav?
- Vrlo je dobar dečak, mada je sada u fazi kada je ljutit. Temperamentan je, ponekad i tvrdoglav. Retko se desi da ne ostvari ono što je naumio. Rešen je po svaku cenu da ostvari cilj. Živahan je dečak, jako je radoznao. Verujem da će me sve što me sada muči u vezi sa njim činiti srećnom u budućnosti, jer ljudi koji znaju šta hoće i nastoje da svoje želje ostvare dobro prolaze u životu.

Koliko je vezan za vašu sestru sa kojom živite i za vaše roditelje?
- Mnogo, to je velika ljubav. Ako mu ja nešto ne dozvolim, ili se oseti ugroženo, odmah otrči kod tetke jer kod nje mu je sve dopušteno. Moji roditelji žive u komšiluku, pa nas često posećuju.
Obasipaju Kostu ljubavlju, ne mislim da mnogo ljubavi može da razmazi dete. Kako mališan raste, moraju da se „uvode“ pravila, ali mislim da detetu ništa ne mora da bude uskraćeno zbog bojazni da će ga to razmaziti.

Jeste li strogi?

- Nisam strog roditelj jer mislim da ne bi trebalo prema maloj i nemoćnoj deci biti strog. Ni mi odrasli ne volimo stroge ljude, posebno ako je reč o nekome ko je nama blizak. Što se vaspitanja i ustanovljavanja pravila tiče, najvažnija je doslednost. Kosta je dosta slobodno dete, ništa mu nije uskraćeno, ali postoje stvari koje mora da poštuje.

Da li voli pozorišne predstave za decu?
- Da, i posećujemo sva dečja pozorišta, voli da gleda predstave. Nekada se desi da odustane od gledanja ako mu priča nije zanimljiva. Kada mu se radnja dopada, ne želi da ide kući.

Prija li mu socijalizacija u vrtiću?
- Obožava decu iz vrtića, sve ih zna po imenu. Mališani se grle kada se rastaju. Kosta voli da ide na rođendane, opčinjen je ritualom iznošenja slavljeničke torte. Toliko mu se dopada pevanje pesme „Divan dan“ i paljenje svećica da svakodnevno slatkiš u kući jede na taj način: upali sveću dok jede dezert.

Hranite li se zdravo?
- Ne mogu da se pohvalim da jedem samo zdravo, ponekad pojedem brzu hranu. Ipak, sina hranim zdravim obrocima. Voli da jede kuvanu hranu i povrće, a slabije voće. Izbegavamo previše slatkiša, čokoladu često dobije kao nagradu.

Koliko imate vremena da posvetite sebi?
- Kada nemam pozorišne probe, mogu da razmišljam o tome šta ću da radim od momenta kada Kostu otpratim u vrtić do trenutka kada se vrati kući, jer je to vreme rezervisano za mene. Sportom se ne bavim, nisam ljubitelj bavljenja fizičkim aktivnostima. Radije volim da pročitam neku dobru knjigu.

Tekst: Nadežda Jokić, Life Content
Foto: Janko Petković