Boki Milošević: Životni prostor u duhu minulih vremena || Hello Magazin!

U srcu beogradske Zvezdare, u mirnom delu grada, čuveni klarinetista Božidar - Boki Milošević sa suprugom Biljanom svio je svoje porodično gnezdo. Na drugom spratu moderne zgrade, slavni muzičar je uz kreativnu asistenciju svoje lepše polovine opremio životni prostor u duhu minulih vremena. Stilski nameštaj za koji je emotivno vezan, a koji dominira dnevnim boravkom, upotpunjen je umetničkim slikama i fotografijama na zidu. Komoda uz prozor služi kao izložbena polica na kojoj su brojna priznanja koje je tokom duge uspešne karijere dobijao. Atmosferu prošlih vremena jedino remeti kuhinja koja je opremljena modernim elementima i sprava za trčanje u spavaćoj sobi na kojoj Boki svako jutro vežba. Da je zaista u kondiciji, popularni osamdesetjednogodišnjak pokazao je kad je poletno izašao pred vrata svog doma da bi sačekao ekipu magazina „Hello!“.
Vrhunski muzičar koji je „harao“ svetskom i domaćom muzičkom scenom, jedan od omiljenih umetnika Josipa Broza Tita, izuzetan je domaćin. Njegova supruga, lepa i vesela šezdesetdvogodišnja dama, rodom iz Bosne, vođena manirima kraja iz koga potiče, odmah nas je ponudila „sveže samlevenom bosanskom kafom“. Sa velikim osmehom na licu, virtuoz na klarinetu i njegova supruga Biljana za magazin „Hello!“ pohvalili su se da su nedavno proslavili sedam godina skladnog braka.
- Moja supruga Biljana i ja smo se upravo u ovom domu, pre sedam godina, venčali. Pre mesec dana, moja kćerka Ksenija i njen suprug Saša Milošević Mare venčali su se na isti način, samo u svom porodičnom gnezdu. Mogu vam reći da je to bila savršena ideja, jer nema one treme zbog mnoštva ljudi i nepoznatog ambijenta. Sudbonosno „da“ moja supruga i ja izgovorili smo u potpuno opuštenoj atmosferi našeg doma. Sedam godina kasnije u društvu mojih kćerki, njihovih supruga i dece, Bilja i ja smo upriličili skromnu proslavu povodom godišnjice našeg braka, koja se poklopila sa desetogodišnjicom našeg zabavljanja - započinje razgovor za magazin „Hello!“ Božidar - Boki Milošević.

Muzičareva supruga Biljana, inače njegova treća zakonita žena, kaže da je izabranik oduševljava svojom stvaralačkom energijom i ističe da joj mnogo znači što ju je Bokijeva brojna porodica izuzetno lepo prihvatila.
- Na moju veliku sreću, sa Bokijevom porodicom se odlično slažem. Njegove kćerke mi se poveravaju, što je velika čast za mene. Ako sve bude u redu, njegova najmlađa kćerka Ksenija i ja planiramo put u Izrael, gde moj sin iz prvog braka živi. Mogu da budem zadovoljna jer i moja deca mnogo vole i cene Bokija i njegove najbliže - radosno govori Biljana, supruga slavnog klarinetiste.

Da li ste zajedno učestvovali u opremanju vašeg doma?

Boki: Posle venčanja Biljana i ja smo se uselili u ovaj stan. Osnovne stvari, kao što je stilska garnitura sa masivnim stolom u dnevnoj sobi, nikada ne menjamo, ali se trudimo da nas uspomene ne preplave, te prostor u kome živimo stalno obogaćujemo novim stvarima, najčešće slikama i fotografijama.
Biljana: Stilska garnitura u našoj dnevnoj sobi je stara, ali izuzetno kvalitetna. Godinama sam u potrazi za novim meblom kojim želim da je osvežim, ali ne uspevam da ga nađem jer su u ponudi samo materijali lošeg kvaliteta.

Kako izgleda jedan vaš dan?
Biljana: Iako smo još prilično aktivni, moj suprug i ja znamo da uživamo. Ujutru, posle doručka, uživamo u jutarnjoj kafi. Budući da vodi zdrav život, Boki mi brani da pušim u stanu, pa to činim na terasi. Posle toga, zajedno radimo vežbe i trčimo na pokretnoj traci. Dva sata ujutru i uveče rezervisana su za Bokijevu vežbu na klarinetu. Imamo odlične komšije kojima buka ne smeta, pa kada ne čuju muziku iz našeg doma, pitaju se zašto je nema.
Boki: Tako je, ali i ja sam pažljiv komšija. Nikada ne vežbam na klarinetu pre deset ujutru, između tri i pet posle podne i posle devet uveče.

Ne manjka vam snaga za duvački instrument?
- Naprotiv, ona me održava, sve je stvar vežbe. Da ne vežbam svakodnevno, verovatno ne bih imao snage nijednom da dunem u svoj instrument. Mnogi me pitaju da li mi je teško da tolike godine duvam u klarinet. Šaljivo im odgovorim: „Naravno da je teško, duvajte vi samo tri godine u supu svaki dan i videćete kako to izgleda".

Uskoro izdajete novi kompakt disk?

Boki: Veoma sam uzbuđen zbog toga. Novi album izdajem krajem aprila za „Sezam“ produkciju. Moje nove pesme nazvao sam po imenima Biljaninih i mojih članova porodice, posebno unuka, jedino nema Mareta jer u periodu kada sam komponovao ove kompozicije, još nam nije bio zet.
Biljana: Moja kćerka je više nego ponosna jer je Boki i njoj posvetio jednu pesmu, kojom je fascinirana.

Zašto ste otišli iz „Granda“?
- Iz „Granda“ sam otišao pre dve godine. Onog trenutka kada su počeli da se pričaju loši vicevi i kada su Lepa Brena i Saša Popović počeli da me teraju da učestvujem u rijaliti-programima poput „Farme“ i „Velikog brata“ odlučio sam da se povučem iz te produkcije.

Kako ste upoznali Biljanu?
Biljana: Upoznali smo se pre dvanaest, a vezu smo započeli pre deset godina. Detalje oko upoznavanja bolje će vam ispričati Boki.
Boki: Pre Biljane imao sam dve supruge koje su umrle od raka dojke. Tako potrešen i utučen, posle nekog vremena shvatio sam da ću biti smetnja svojoj deci, da ću živeti u njihovom domu i samo ponekad viriti iz svoje sobe da vidim ko im je stigao u goste. Želeo sam da nešto promenim pa sam stvar preuzeo u svoje ruke. Dve godine pre smrti moje druge supruge, Biljanu sam video na jednoj svadbi u Bosni. Upoznao nas je zajednički prijatelj, ali svako je otišao na svoju stranu. Posle dve godine preminula mi je supruga, bio sam veoma usamljen, a nisam želeo da padnem na teret ni Tijani ni Kseniji. Setio sam se Biljane i od prijatelja koji nas je upoznao zatražio sam njen broj telefona.
Biljana: Boki mu je rekao: „Molim te daj mi broj one dame koju sam upoznao na svadbi u Bosni, da vidim da li ona zna da kuva". Skuvala sam supu i svidela mu se.
Boki: Tako je. Snaga na usta ulazi.

Čime vas je Boki osvojio?

Biljana: Svakoj ženi imponuje da bude supruga ovako izuzetnog čoveka i umetnika. Boki me je osvojio svojim duhom, izuzetnim karakterom i poštenjem. Najvažnije je da se odlično razumemo i slažemo.
Kako biste opisali vaš bračni odnos?
Boki: Najvažnija stvar u braku je uzajamno poštovanje iz koga proističe ljubav. Za sedam godina braka Biljana i ja se nijednom nismo posvađali. Savršeno se razumemo. Biljana je intelektualac, ekonomiju je diplomirala u Zagrebu. Čestita je žena, što je danas retkost, jer mnogi pričaju jedno, a rade drugo. Stekao sam utisak da je ona prava osoba za mene, i nisam se prevario. Šteta što se nismo ranije upoznali jer bismo sigurno imali petoro dece. Ona ima sina i kćerku, a ja imam četvoro svoje dece. Svi se međusobno volimo i poštujemo. Sad su tu i unuci koji nam ulepšavaju život.

Zašto ste odbili priliku da započnete život u Americi?
- Imao sam trideset godina kada sam dobio ponudu da se preselim u Sjedinjene Države. Sa horom „Branko Krsmanović“ i dirigentom Bogdanom Babićem na čelu otišao sam u „obećanu zemlju“ na tromesečnu koncertnu turneju. Nastupali smo svuda, čak i u indijanskim naseljima. Sedam dana nas je direktor Njujorške filharmonije pratio na koncertima. Na poslednjem nastupu pozvao me je na razgovor. Odmah mi je pokazao slike nekoliko luksuznih kuća sa bazenom, automobil i tražio da upišem cifru plate koju želim kao uslov da pređem u njihov orkestar. Međutim, znao sam kako funkcioniše njihovo društvo, plašio sam se uklapanja u novu sredinu. Osim toga, u to vreme u „Radio Beogradu“ sam bio “alfa i omega". Svirao sam u tri orkestra, za jednu platu, pa sam tu ponudu odbio. I nisam se pokajao. Direktoru njihove filharmonije ljubazno sam se zahvalio: „Gospodine, ja jesam kosmopolita širokih shvatanja, ali ne bih mogao da živim bilo gde“.

Nešto slično vam se dogodilo i u Australiji?
- Desilo se da je poginuo profesor na njihovom konzervatorijumu, pa su mi ponudili da ga zamenim kao predavača. Odbio sam jer sam znao da se u Australiju odlazilo na nedelju dana, a ostajalo po trideset godina. Svojim radom i talentom sam i ovde puno zaradio. Dok sam svirao Baha i Mocarta nisam imao ni za hleb. Kada sam krenuo na turneje sa narodnjacima, uspeo sam da zaradim sedam stanova koje sam namenio i poklonio svojoj deci.

Bili ste jedan od Titovih omiljenih muzičara. Kakve uspomene vas vežu za taj period?

- Ja sam trideset godina svirao Josipu Brozu i svim državnicima sveta koji su dolazili kod njega, svake subote i nedelje. Vojnim avionima sam leteo na Brione, bezbroj puta sam nastupao u Karađorđevu gde je bilo Titovo čuveno lovište, koje su posećivali svi ambasadori. Kad god smo moj orkestar i ja izvodili program, koliko god on trajao, Tito se nije služio ni viljuškom, ni kašikom, ni nožem. Uvek je muziku slušao s pažnjom i posle koncerta je znao da nam pruži ruku uz reči hvale za uspešan program. Kad bi diplomate otišle, rekao bi mi: „Druže Miloševiću, hoćemo li nešto za našu dušu?" Sećam se jednom prilikom bio sam u Beogradu i otišao sam u "Kinoteku" s namerom da pogledam film „Anđeli garava lica“. Dok sam čekao u redu da kupim kartu, prišla su mi dva policajca u dugačkim kožnim kaputima i zamolili su me da krenem sa njima. Oduzeo sam se od straha, ali mi je jedan od njih rekao da se ne plašim i dao mi svega pola sata da se spremim i krenem na Bled jer me je tamo čekao Tito sa stranom delagacijom koja je poželela da čuje moj nastup. Takve stvari činile su moj život uzbudljivim, ali i dragocenim.

Da li ste srećni što je vaše troje od četvoro dece krenulo vašim muzičkim stopama?
- Naravno da jesam, ali muzika je bila njihov izbor. Milan, Tijana i Ksenija bave se muzikom. Najstarija Gordana završila je poljski jezik i književnost, a sada sa porodicom živi u Americi i radi u diplomatiji. Ovo troje koje su odlučili da se bave muzikom, bili su pod mojim strogim nadzorom i disciplinom. Pratio sam njihov rad i razvoj. Danas mladi misle da se preko noći postaje umetnik, ali nije tako, jer umetnost počiva na zanatu. Sećam se da je Tijana kao devojčica obožavala da napolju igra lastiš sa drugaricama. Jednom prilikom sam je pozvao da uđe u kuću i da po planu i programu dva sata vežba violinu. Opirala se. Njoj je to tad izgledalo kao mučenje, plakala je, suza je suzu stizala. Tada sam je podsetio da je violina bila njen lični izbor. Spavala je sa njom. Naravno, poslušala me je. Kada je pre nekoliko godina trebalo da ide na magistraturu u Sjedinjene Američke Države, priredili smo joj oproštajni parti u jednom restoranu u Beogradu, a ona mi je prišla i rekla: „Tata, dođi da te poljubim i zahvalim za moj uspeh, jer sam se upravo setila mojih drugarica koje još preskaču lastiš u jednom mestu“. Nisu ništa uradile od svog života, a ja odoh u Ameriku. To je za mene, kao oca, bilo veliko priznanje i uverenje da sam decu dobro vaspitao i izveo na pravi put.

Tekst: Jelena Popović, Life Content
Foto: Janko Petković, Life Content