Toni Parsons: U Beogradu žive divni, pristojni i velikodušni ljudi || Hello Magazin!

Roman „Jedan po jedan“ vrhunski je triler koji bez ikakve dileme može da stane rame uz rame sa najboljim ostvarenjima ovog žanra nastalim tokom poslednje decenije. Sadržajna priča, upečatljivi likovi, ciničan humor i žestok zaplet garantuju uzbuđenje do poslednje stranice, što pojačava radnja smeštena u snegom pokriveni London, uz serijskog ubicu koji po gradu postavlja kulise za svoja zlodela. Ali, na tragu mu se neće naći Šerlok Holms, već detektiv Maks Vulf, novi junak Tonija Parsonsa. Autor neponovljivih porodičnih priča iznenadio je svet kada jeodlučio da se oproba u eksplozivnom kriminalističkom serijalu. Posle pet godina, jedan od najvećih pisaca današnjice ponovo je posetio Beograd kao gost „Sajma knjiga“, na kome je promovisao novi roman.

- Želeo sam da dokažem izdavačima kako i to mogu da uradim, pa sam jednostavno napisao knjigu. Posle dve godine razmišljanja o temi, nadahnuo me je prolazak kroz čuvenu ulicu Bejker u kojoj se nalazi Šerlokov muzej. Naravno, ne poredim sebe sa velikim Arturom Konanom Dojlom, jer bi to bilo nemoguće. Morao sam sebi da dokažem da sam na pravom putu i da mogu da napravim zaokret u karijeri - objašnjava slavni britanski pisac kako se našao u polju u koje ranije nije zalazio.

Kako se rodila ideja da posle dirljivih i emotivnih drama napišete napet detektivski roman?

- Jedne večeri pre desetak godina, pošto je pročitao moju knjigu „Čovek i dete“, reditelj Sem Mendes poslao mi je mejl i rekao koliko mu je taj roman značio kao ocu. Ostali smo u kontaktu, a kada sam prisustvovao snimanju njegovog filma o Džejmsu Bondu, otkrio mi je da je, kada je bio mali, voleo knjige Ijana Fleminga. Pokušavao je da ih oživi na velikom ekranu. I ja sam voleo te priče o čuvenom agentu 007, pa sam odlučio da ih ponovo pročitam. Čim sam napisao prvu stranicu, znao sam da želim da stvorim ozbiljnog junaka koji će se vraćati iz knjige u knjigu. Tako je rođen Maks Vulf.

Žrtve vašeg serijskog ubice pripadnici su najbogatijih društvenih slojeva. Ima li tu određene simbolike?

- Žrtve spadaju među ljude na koje je ceo svet ljut. Članovi bogatih, moćnih i povlašćenih porodica, bankari, advokati, koji nisu zaslužili da ih neko ubije, ali su krivi za ekonomsku krizu i lošu situaciju u kojoj se nalazimo. Upravo zbog toga se javnost u knjizi u jednom trenutku našla na strani zločinca, doživljavajući ga kao savremenog Robina Huda, osvetnika koji ubija zle kapitaliste. Pokušao sam da prikažem vreme u kome živimo, eru društvenih mreža preko kojih se ubica hvali svojim zločinima. Da je u doba Džeka Trboseka postojao internet, on bi sigurno tvitovao o ubistvima koja je počinio.

Da li je istina da će se u nastavku Vulfovih avantura naći i jedan Srbin?

- Napisaću najmanje još dve knjige o detektivu Vulfu, a između njih bi trebalo da bude i nekoliko novela koje će povezivati te nastavke. Junak jedne od njih biće Srbin Gvozden, koji će se truditi da dokaže svoju nevinost posle nepravedne optužbe za zločin. Iskreno mi je žao zbog ničim izazvanog negativnog imidža koji Srbija ima u svetu, to je zaista pogrešno. Bio sam ovde toliko puta da se osećam kao kod kuće. Dobro sam upoznao dušu srpskog naroda, tako da dobro znam šta je istina.

Ni Beograd odavno ne doživljava Tonija Parsonsa kao stranca. Kakva je to tajna veza između vas i našeg grada

- Imao sam dvadeset godina kada sam se prvi put sreo sa Beogradom. Od tada su prošle decenije i mnogo toga se promenilo, lice grada naruženo je bombardovanjem, država se drugačije zove, ali ljudska dobrota ostala je ista. I dalje ovde žive divni, pristojni i velikodušni ljudi. Postoje delovi grada koji veoma liče na centar Londona, a ima i onih koji me podsećaju na Ist End, predgrađe u kome sam rođen. Tokom ove mini-turneje boravio sam i u Novom Sadu, Nišu, Požarevcu, družio sam se sa čitaocima i potpisivao knjige, prolaznici su me prepoznavali na ulici, osmehivali su mi se. To je nešto što ne može da se doživi baš svugde na planeti.

Intervju: Snežana Ilić

Foto: Life Content