Milica Milša i Žarko Jokanović otvaraju vrata svog doma u Beogradu || Hello Magazin!

Da je život sačinjen od igre, ljubavi i zabave, složno tvrdi šarmantni bračni par čija zajednica traje više od petnaest godina i kome na uzajamnom poštovanju i slozi s pravom zavidi ovdašnji javni svet. Glumica Milica Milša i publicista Žarko Jokanović ugostili su magazin „Hello!“ u svom stanu s pogledom na banjičku šumu, u ambijentu punom topline. Sin Antonije, student istorije, pre dve godine odlučio je da živi sam, a Milica priznaje da im mnogo nedostaje.
- Prvih mesec dana kada je napustio dom bila sam potpuno beskorisna, imala sam osećaj da više nisam bitna. Sad smo se navikli. Normalno je i prirodno da se dete osamostali, uostalom i Žarko i ja smo u tim godina odlučili da živimo odvojeno od roditelja. Dođe vreme kad ptića morate pustiti da odleti iz gnezda. I Antoniju je u početku bilo sve pusto, ali uspeo je da pregrmi prvu nedelju odvojen od nas. Vrlo je odgovoran, sam brine o svemu, svi smo zadovoljni. Nekad nam ukaže čast pa dođe u goste. Vidimo se bar jednom nedeljno, svakog dana se čujemo, a često volimo i da izađemo zajedno, odemo na ručak, izmamimo ga na hranu - kaže kroz osmeh Milica i dodaje da su, iako sada svako ima svoj život, i dalje vezani najčvršćim porodičnim lancima. Kada su u pitanju ozbiljni, muški razgovori, Antonije se prvo obrati Žarku.
- Ja sam u drugom planu. Nekad kad zazvoni telefon i kada se ponadam da je tog puta prvo pozvao mene, Antonije kaže: „Opusti se, tata nije bio dostupan.“ Nedavno smo renovirali stan, ali sve je ostalo isto, njegova soba je uvek nameštena i sređena. Kad se nenajavljeno pojavi, ume da se iznenadi: „Mama, sobu si mi opet pretvorila u magacin!“ Međutim, ako se najavi, na vreme sklonim i veš i sve ostalo što sam tamo spustila.
Da su dobar tim pokazuje i podela kućnih poslova u kojima Žarko, po sopstvenom priznanju, malo zabušava. U šali kaže da najviše voli da „naređuje iz bračnog kreveta“.
- Ja sam jedan apsolutni trut. Milica je zadužena za sve, a ja ponekad prošetam pse. Ne dozvoljavam joj da nosi ništa teško do četvrtog sprata. Nemamo lift, tako da sam u tom slučaju prosta radna snaga - šali se poznati pisac, a Milica dodaje da joj nekad ne da ni tašnu da nosi, s obzirom na to da je nedavno imala ozbiljnih problema s kolenima.
- Volim da sređujem knjige na policama pored radnog stola. U poslednje vreme se nisam proslavio ni u kuhinji, Milica me je i tu pretekla. Na njoj počiva naš dom, brine o svemu čak i kad ima mnogo posla i po ceo dan provede na snimanju ili probama. Najvrednija žena koju sam upoznao, a, hvala bogu, i oženio.

Životni put lepe glumice na poseban način je obeležilo odrastanje uz oca, čuvenog književnika i akademika Antonija Isakovića. Svojevremeno je na noge bacila posetioce “Kanskog festivala”, gde je bila izabrana za mis. Fotografi su je saletali sa svih strana, a lentu joj je uručio legendarni Žan-Pol Belmondo. Ipak, najveću nagradu dobila je kada je na četvrtoj godini akademije postala majka. Sudbonosan je bio i jedan „Svetosavski bal“.
- Ako ste sigurni da ste pronašli pravu ženu, jedini način da postane vaša jeste da se nađete na balu, potom da znate da igrate valcer, da imate smelosti da je pitate za ples i okrenete je nekoliko krugova po dvorani, a kad je dobro ošamutite, da je pitate da se uda za vas - priča Žarko anegdotu kojom je počeo njihov brak.
- Nisam sigurna kako bi se naša priča završila da nije znao da pleše. Sad mu više nije do valcera. Ali kad negde zasvira i kad ga teškom mukom nateram da zaigramo, uvek se žali: „Kuku, ubi me, ženo!“ - otkriva Milica, dok se njen suprug brani da je tada bio „lakši“ za trideset kilograma i petnaest godina. On bi, kaže, voleo da zna i da peva, što i čini sve dok ga ne opomenu ili ne padnu u nesvest od smeha.

Znali su da su jedno za drugo od početka, što se i vidi u svakom trenutku, budući da čine jedan od najstabilnijih parova naše javne scene.
- Žarka sam prvo zavolela kao osobu, pa sam se tek kasnije zaljubila u njega. Jednostavno smo se našli i sve ovo vreme smo na istoj talasnoj dužini. Udarili smo dobar temelj, ali i dalje gradimo tu kuću. Igramo za isti tim. Ne postoji nikakav poseban recept za dugotrajnu vezu, mislim da bi svako trebalo da nađe osobu s kojom može da opstane - otkriva Milica tajnu njihovog petnaestogodišnjeg braka, ističući da umeju i da se posvađaju „kad zatreba“.

- Razumevanje i podrška su ključ svega, i vrlo je važno da jedno drugom budete motor, da život učinite zabavnim. Mi stalno pravimo neke smešne situacije i u svakom danu ostavljamo prostora za zbijanje šala. Smisao našeg života nisu avioni, kamioni i milioni, već male stvari i neki sitni srećni trenuci. Ljudi previše filozofiraju kada je reč o ljubavi i braku, a sve što je potrebno je naučiti kako voleti i opušteno živeti - kaže Žarko, pisac i scenarista čija filmska karijera, kako voli da u šali kaže, traje duže od one koju ima njegova supruga. Prošle su tačno četiri decenije od kultne „Užičke republike“, u kojoj je izgovorio čuvenu rečenicu: „Čiko, je l' sav ovaj 'lebac tvoj?“
- Imam duži filmski staž ne samo od Milice. Ide ovako: Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić, Milena Dravić, pokojna Ruža Sokić, pa ja. Igrao sam u užičkom pozorištu, ali posle ne upisah Akademiju iako sam hteo. Zato sam se oženio glumicom i sve kompenzovao. Svakog dana priređujem Milici neke predstave, izvodim nešto blesavo i smešno. Tako ona pored svog posla ima i pravo pozorište u kući - kaže veliki prijatelj Jovanke Broz, svedok njenih poslednjih dana i pisac njene životne ispovesti, čije je četvrto izdanje već rasprodato. Priprema i knjigu u kojoj će o prvoj dami Jugoslavije pričati njena sestra Nada Budisavljević.

I Milica ovih dana ima pune ruke posla. Predstava “Luda žurka” toliko je gledana da se u “Akademiji” igra i dva puta u toku večeri, a nastupa i u još nekoliko popularnih komada. Iako je mnogi pamte po ulogama opasnica, koju je predvodila ona prva iz “Boljeg života”, glumica ističe da je najveći izazov naći se u koži nekog ko je po karakteru potpuno drugačiji od nje.
- Veoma je bitno da se čovek igra. Jer, ako život nije igra, šta je onda? Srećna sam što je takva i moja profesija. To je privilegija u današnje vreme, kada nas sa svih strana bombarduju lošim vestima i kada nas stvarnost sve više opeterećuje. Mora negde da postoji ventil. Moj je u pozorištu, gde svake večeri i sa svakom predstavom sve kreće od početka. Kao i život, uostalom.