Dušan Kovačević: Pišem zbog nepravde, tako se lečim || Hello Magazin!

- Mene često proganja neka muka, nevolja i nepravda, i onda moram to da napišem, kaže proslavljeni književnik, scenarista i akademik Duško Kovačević.

Slovite za živog klasika, to se ističe i u obrazloženju žirija. A kako to vama zvuči?

- Šta me pitate, da li sam klasik ili me pitate da li sam živ? Jedno sa drugim ne ide...

I jedno i drugo? Ako može...

- Ja sam u svim svojim pričama pisao i nešto što sam mislio kao dečak kad sam se učlanio u biblioteku u Šapcu, biblioteku kojoj ću sad u novembru da poklonim moje knjige koje sam napisao na osnovu iskustva, učenja iz čitanja knjiga koje sam pozajmljivao iz te biblioteke. Vidim to kao priču o neprekidnim krugovima čitanja - učenja - pisanja, opet čitanja...

Ima ona opaska da "živimo kao da je sve napisao Duško Kovačević", a i čuli smo u obrazloženju žirija da su vaši junaci "pouzdani dramski skener naših naravi". Vi ste rekli da ste pisac apsurda...

- Svrstavanje u žanr je vrlo teško. Pogotovo danas kad ne znamo šta je nenormalno normalno, ni normalno nenormalno, ni... I meni samom je kad pišem vrlo teško da na taj način određujem stvari. Mislim da sam ono što je Mihiz za mene rekao već posle mog drugog ili trećeg komada, da sam ja pisac opsesivnih tema. Mene jednostavno tera neka muka, nevolja, nepravda... Uh, strašno me razboljuje nepravda, dakle to me proganja do te mere, da ja moram da sednem da to napišem, i da se to odigra, jer u protivnom bi se možda moglo desiti najgore.

A to je?

- Pretvoriti se u čoveka koji taj problem rešava u okviru porodice, među prijateljima i u kafani. To je najgore. To je onda uglavnom neuspešno, samolečenje koje je uglavnom uspešno svodi se na razbolevanje nekog drugog. Literatura kad je dobra lekovita je i za neke druge ljude, a uglavnom je lekovita za one koji se njom bave, vrsta samoizlečenja.

Je li vam strašno što su nam Ilija Čvorović, Radovan Treći, Maratonci... zapravo sudbina? Istina, oni su vašom rukom opisani neodoljivi i očaravajući, ali...

- Pa mi neodoljivo, očaravajuće propadamo. Od moje rane mladosti gledam i slušam čuda, realna čuda od muka. Možda sam se zato opredelio da budem pisac jer sam sa malo više pažnje slušao ljude oko sebe. Prisluškivao sam često razgovore ljudi jer me je sudbina svakog čoveka zanimala... I dan-danas kad putujem il‘ kad sam u društvu, volim da prisluškujem. Otuda su valjda mnogi moji junaci skloni policiji. Jer je moja neostvarena želja bila da budem ministar policije, ali se to nije desilo. (smeh) Danas je već kasno da se preporučim, a imam sve dokaze da bih to radio jako dobro.