Ivan Jevtović: Režija je opijajuća i inspirativna - ne mogu da se zaustavim u razmaštavanju || Hello Magazin!

Jedan od naslova u programu ovogodišnjeg Beogradskog letnjeg festivala koji privlači veliku pažnju je mjuzikl "Braća bluzeri", čiju režiju potpisuje Ivan Jevtović. Ponosan na novo autorsko delo, četrdesettrogodišnji Beograđanin za magazin "Hello!" govori o svom najnovijem projektu.
- Reč je o autentičnoj priči koja je nastala kao varijanta čuvenog filma "The Blues Brothers". To je jedna katarzična, divna priča o tome kako se braća bluzeri Džidži i Elvis bore za jednog umetnika, njihovog uvaženog kolegu, za njegov ostanak u zemlji. Dakle, to je jedna vrlo aktuelna priča. Mi se danas u različitim profesijama borimo da otvorimo perspektivu i da probamo da razrešimo pitanja koja ljudi svakodnevno imaju i da ih ubedimo da ostanu ovde. To je vrlo komplikovano, jer svi živimo u savremenom bankarsko-korporativnom ropstvu. Jedini način kako možemo da se izborimo za to su solidarnost i saosećanje, i mogućnost da pomognemo čoveku u neprilici.

Pored vas i vaše uloge Džidžija Bluza, je još u glumačkom ansamblu?
- Mog brata Elvisa Bluza igra Ivan Mihailović, moj dragi mlađi kolega iz Ateljea 212. Birao sam ga pre svega prema dobroti, ali i prema tenu, jer je trebalo naći podjednako tamnoputog kolegu da bismo bili uverljivi burazeri. Sa nama igra i Jelena Gavrilović u alternaciji sa Ivom Stefanović, koju je publika imala prilike da gleda u mjuziklu "Mama mia". Tu su i Dušica Novaković, za koju mislim da je trenutno jedna od najvećih glumica mjuzikla kod nas, kao i Amar Mešić i još šestoro mladih glumaca, koji su možda najveća dobit ove predstave. To su Milica, Arsenije, Jelena, Anđelko, Petar i Saša. Imam jedan fantastičan ansambl, sa kojim sam vrlo srećan i svaki dan kada se vidimo na probi, baš se radujemo jedni drugima.

Koliko je teško glumiti u projektu koji sami režirate?

- Režija je opijajuća i inspirativna stvar. Ne možeš da se zaustaviš u razmaštavanju. Naravno, povremeno se pojavljuju i ograničenja, tehnička i kreativna, ali kada se napravi precizan plan, to nije problem. I dok igraš na sceni možeš da pratiš šta se dešava oko tebe. Preporučio bih rediteljima da se osmele i da, kao što je Hičkok katkad sebi davao poneku manju ulogu u sopstvenim projektima, učine to isto. Mislim da bi im prijalo da u nekoj predstavi ili filmu naprave scenu za sebe.

Jeste li strogi kao reditelj?
- Poučen glumačkim iskustvom postavio sam jasnu tezu da mora da se napravi jedan disciplinovani ansambl, što je u našim pozorišnim kućama često problematično. Shvatio sam da bi reditelj trebalo da bude i roditelj, da uspostavi prava ograničenja i omogući da se rade prave stvari, jer ispravno roditeljstvo podrazumeva mogućnosti, ali i ograničenja.

Kakva atmosfera je vladala na probama, da li je bilo anegdota?
- Anegdote su vezane za prisustvo mobilnih telefona na probama, tačnije njihovu upotrebu. Kada počnemo da radimo, njih dvoje, troje non-stop su držali telefone u rukama, što me je izluđivalo. Nekoliko puta sam zbog toga poludeo, a onda su mi oni objasnili da su paralelno sa radom na probama pravili marketing na društvenim mrežama. I to je na kraju ispalo vrlo korisno, jer je za predstavu saznao veliki broj ljudi kod nas, ali i u dijaspori.

Kakvi su vam profesionalni planovi?

- Moj studio glume za decu tokom leta je na pauzi, ali od septembra ponovo počinjemo sa radom. On je ove godine porastao, imam već dve grupe, a imaću i treću. U međuvremenu pojavila se mogućnost da od oktobra u jednoj privatnoj školi u Beogradu dobijem svoju glumačku klasu.

Krajem jula odlazite na odmor. Planirate li da sa suprugom Sandrom i kćerkom Sofijom negde porodično otputujete?
- Poslednju reprizu "Braće bluzera" igramo 18. jula, posle čega sledi odmor. Moja porodica obožava da putuje, pa ćemo da napravimo jedan fini obilazak severnog Mediterana. Obići ćemo Francusku, Italiju i, naravno, Grčku, koja je nezaobilazna. Nekoliko nedelja provešćemo na tom putu, čemu se baš radujem. Mi smo navikli na tu vrstu avanturizma, krenemo u jedno mesto, pa onda menjamo. Ne volimo da se "zaglavimo" na jednom mestu. Godinama tako putujemo, fotografišemo se, otkrivamo nova mesta, upoznajemo nove lepote divnog kontinenta. Jedva čekam da krenemo u novu avanturu.

Intervju: Deana Đukić
Foto: Boško Karanović