Pola sata sa: Vladimir Arsenijević || Hello Magazin!

Smatrate li sebe hrabrim čovekom?

- Mislim da se hrabrost različito iskazuje, u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazite. Niko za sebe ne bi trebalo da tvrdi da je hrabar van onoga što je imao priliku da iskusi. Kako bih se ponašao u avionu koji se ruši ili na brodu koji tone - iskreno, ne znam. Verujem da sam savladao neke životne lekcije i da znam da postoje stvari vrednije od lične dobrobiti, pa mislim da bih to znanje umeo da primenim u nekim situacijama.

Svakog dana ustajete u šest, pišete do devet, a onda slede ostale obaveze. Kada odlazite na spavanje?

- Oko ponoći. Šest sati sna je za mene idealno, ali mogu i manje. Telo se prilagodi navici, pa vam više i ne treba budilnik.

Nekoliko godina proveli ste u Britaniji, Meksiku, Grčkoj. Da li ste s vremenom izgubili želju da živite u inostranstvu?

- Poslednjih godina poslovi me drže “vezanog” za Beograd. Nekada sam imao “globalni bluz”, koji se ogledao u želji da budem - negde. Nije, čak, bila primarna ni potreba da odem iz Beograda, jer mi se čini da bi bilo isto da sam bio u Parizu. Jednostavno, hteo dam da osetim planetu. Osim toga, Beograd je tada bio drugačiji. Uz sve svoje ogromne probleme, danas je dinamičniji nego ikada, na razne načine.

Kada kažete “ljudska vrsta je takva kakva jeste”, da li mislite dobra, pretežno dobra ili loša?

- Čudna, jako čudna. Među nama ima svega, što je i logično, kad se uzme u obzir da nas ima osam milijardi. Uz to, bitan je način na koji je ljudska zajednica organizovana. Bazira se na nasilju, dominaciji, nadmoći. Od vajkada. Sve dok je društvo zasnovano na takmičarskim osnovama, a gledajući današnje stiče se utisak da je svako drugo utopija, svet će biti ovakav kakav jeste - nepravedan, nažalost.

Gde vodite u provod goste kada vam dođu iz inostranstva?

- Pođem od Kalemegdana ka Dorćolu i obalama Dunava i Save. Na tom grebenu možete da ispričate celu priču o Beogradu, koji ćete predstaviti kao vrlo uzbudljivo mesto. Na njemu su se sukobljavale najrazličitije sile, ne uvek na sreću i zadovoljstvo samog Beograda, ali ostavljajući istorijske tragove koji su i danas interesantni. Nezaobilazna je i Savamala, beskrajno dinamičan deo grada, koji vredi pokazivati gostima.

Kada se na pretraživaču ukuca vaše ime, na mnogo mesta piše da ste rođeni 1965. godine u Puli, ali nigde nema datuma. Postoji li razlog?

- Ne, rođen sam 26. aprila.

Odlazite li često u Pulu?

- Moja porodica odselila se iz Pule 29. novembra 1971. godine, a samo dan ranije dobio sam pionirsku maramu. Sledećih desetak godina uopšte nisam odlazio u Pulu, ali sam joj se kasnije često vraćao. Potpuno nevezano za intimni osećaj da je to moj rodni grad, mislim da je divna. Odgovara romantičnoj ideji “velikog, malog grada”, na malom prostoru imate dinamiku velikog grada.

Da li s određenom distancom čitate svoje knjige?

- Nikada nisam osetio da sam bilo koju od njih završio. Možda pomalo kompulzivno imam potrebu da im se vraćam i prerađujem ih. Ne mogu mnogo protiv te potrebe, pa sam svestan da ću to, verovatno, raditi do kraja. Ono što svemu tome daje neki smisao je metatekst koji lebdi nad svim tim knjigama, koje se uklapaju u veću priču. Mislim da sada to već može da se nazre.