"Beogradski" Džimi Hendriks od šrafova i čelika || Hello Magazin!

Džimi Hendriks, jedan je od najsnažnijih simbola popularne kulture i roka, kralj distorzije, muzičar s kojim je električna gitara probila sve svoje granice i - večita inspiracija. Poštovaoci i umetnici širom sveta neretko podsećaju na njegovo ime i stvaralaštvo. I na to da je njegova večnost, u koju je, nažalost, prebrzo otišao.

Jedan takav događaj danas je u našem glavnom gradu.

Stamen i, iako od metala, nikako hladan – baš kao nekada, on uživa i svira... Delo ruku tridesetpetogodišnjeg Borisa Deheljana, obožavaoca iz Beograda. Izložba "Snaga duše", koja nosi ime po Hendriksovoj pesmi Power of soul, biće otvorena danas od 19 sati, u galeriji "Štab", uz zvuke muzike ovog neprevaziđenog virtuoza na gitari.

"Beogradski" Hendriks, u prirodnoj veličini, težak je oko 200 kilograma. Završen je nakon šest meseci rada, često i po 10 sati dnevno, priča autor.

Grudi, šake i lice urađeni su topljenjem žice, ostatak tela je mrežasta struktura nastala spajanjem šrafova. U ovu skulpturu "stali" su i limovi, flahovi, L profili, kockaste šipke, armatura od 6mm matice, žice i drugi metalni delovi.

Nikakav kalup nije korišćen, a utrošeno je 4.000 šrafova i 40 kg žice za zavarivanje, priča Deheljan.

Počeo je od cipela, a najviše vremena mu je trebalo za kosu, šake i lik.

- Samo u frizuri se nalazi 80 metara armature od 6 mm - objašnjava autor.

Efekat pojačava svetlo, koje je instalirano unutar skulpture.

- Ta svetlost koja izlazi iz njega, pokazuje snagu duše - kaže.

Za njega, kao i za mnoge, Hendriks je više od gitariste, kompozitora, pisca...

- On je simbol pravih vrednosti, u vremenu kada je svaki vid umetnosti, naročito književnosti i muzike, razapet na krst besmisla i zabave - dodaje.

Deheljan je u svom hobiju spojio ljubav prema rokenrolu i umetnosti uopšte, ljubav prema gitari, ali i prema radionici, gde provodi veći deo svog dana baveći se motorima. Njegov talenat odveo ga je i na film. Bio je deo tima koji je radio scenografiju za srpski horor "Mamula", za "Četiri ruže" ali i za pojedine predstave.

Stapanjem gvožđa i šrafova u oblike, kombinujući ih uz svetlo, počeo je da se bavi pre tek nekoliko godina. Prvo što je uradio bila je jedna neobična lampa koju je napravio za sebe, i od tada je, kaže, sve krenulo. Motivi koje je koristio bili su delovi tela – šaka, ruka, glava, lice – a Hendriks je prva celovita figura. Priča da mu je rokenrol inspiracija, a da bi naredni izazovi mogli da budu Sleš i Džimi Pejdž.

Boris Deheljan kaže da do pre nekoliko godina nije ni znao da sve to može, a danas je pred njim treća izložba.

Mnogo truda, mnogo sati provedenih pod maskom za varenje, mnogo puta opečeni i posečeni prsti, ali na kraju – ostvaren jedan veliki san. I to baš onako kao što je i otpevao Hendriks - with the power of soul anything is possible.