Anton (Partibrejkers): Ceo život se osećam kao otpadnik || Hello Magazin!

Gitarista "Partibrejkersa", Nebojša Antonijević Anton, jedan od autentičnih heroja domaćeg rokenrola, priča zašto je večiti otpadnik koji sa gitarom traga za slobodom, govori o prijateljstvu sa Canetom, izazovima novog vremena...

Kako danas, u ovo šizofreno vreme, vaš novi album "Sirotinjsko carstvo" pronalazi put do srca slušalaca?

- Danas je najlakše doći do slušalaca jer postoje društvene mreže pa u svakom delu sveta neko može da čuje bilo koga drugog ako ga to zanima. E to `ako ga to zanima` je mnogo važnije i u tome jeste poenta. Ovo je vreme velikih brzina i površnosti.

Da li još uvek ista energija postoji između tebe i Caneta kada stvarate?

- Mora da postoji inicijalna energija. Znaš, da bi nešto napravio, ti moraš da daš sve od sebe, bilo da se baviš muzikom ili nekim drugim poslom. Otaljavanje dovodi do degradacije. Ono što smo mi dosad radili je naša duševna potreba. I na koncertu i u studiju mora da se zatvori taj energetski krug. Ako smo svi u istoj misiji, ja ne mislim o tome da sviram, nego jednostavno osećam i sviram, a to se onda širi i preliva na publiku, koja zatim na tu ljubav uzvraća svojom ljubavlju i onda se čovek oseća fantastično. To može da te podmladi, da učini da poletiš... U suprotnom, ako jedna karika u tom lancu škripi, to se oseti. Znači, izašao si na binu, kresnuo si motor i poleteo si, pa taj let traje do kraja koncerta.

Kako je biti tri decenije u istom bendu, u kom je i prijateljstvo koje nosi uspone i padove?

- Svašta bih mogao da ti ispričam na tu temu, ali jednostavno - to je velika borba. Pre svega sa samim sobom, da samog sebe podneseš takvog kakav jesi pored tog drugog. Verovatno je isto tako bilo gde, u bilo kom poslu. Uvek će se naći neko ko će da te nervira, zasmejava, da ti pomogne... ali to si sve ti. Ti tumačiš sve u tvom okruženju, tumačiš sebi, a reaguješ prema svom karakteru. Sad, izdržati sebe takvog u svojim reagovanjima, to nimalo nije lako i čovek mora mnogo da bude trepeljiv. To je izuzetno težak posao i traje do kraja života. A opet sam ne možeš ništa.

Osvrćeš li se često na to kroz šta si sve prošao?

- Zašto da se osvrćeš ako hoćeš da ideš dalje. U redu je da postoji neko iskustvo i dobro je da iz toga izvučeš pouke ako si u stanju. Ali da se ložim na neku svoju veličinu, ne daj bože, ili na nešto što je bilo... Samo da budeš srećan što si doživeo nešto lepo i da budeš srećan što si izbegao nešto što je bilo mnogo za*ebano.

Osećaš li se kao otpadnik?

- Celog svog života, zaista. Ne zato što sam ja to hteo, ali kako sam počeo da postajem svestan okoline, ja sam počeo da bežim od kuće i slično.