Nenad Jezdić: Ljudi su sve manje empatični, gledaju svoja posla i brinu svoje brige

Nenad Jezdić u seriji "Mamini sinovi" prvi put radi s Andrijom Miloševićem koga poznaje više od dvadeset godina, dok za Svetlanu Bojković kaže da je njegova glumačka majka sa kojom je podelio i svoje glumačke neuspehe na početku karijere.

Nenad Jezdić u ovom sitkomu koji će se od večeras emitotati petkom u 20.30 h na TV Prvoj tumači Mihajla - Mišu Popović, doktora plastične hirurgije, koji važi za uspešnog čoveka, za razliku od mlađeg brata Bebe (Andrija Milošević). Samodovoljan i samozadovaljan, izgleda da je pronašao pravi recept da ga obožavaju sve žene u njegovom životu, bilo da je u pitanju mama (Svetlana Bojković), supruga Joka (Vanja Milačić) ili tuđe žene.

Čini se da je ovo prvi put da igrate doktora?

- U dosadašnjoj karijeri sam uglavnom igrao karaktere sa manjkom intelektualnih svojstava. To naravno ne znači da je sad, u slučaju dr Mihajla - Miše Popovića kojeg igram, stvar bitno drugačija, te da je on samim tim što je doktor u stvari neki istinski intelektualac. Dr Miša je vrlo ambiciozan, siguran u sebe, svoj izgled i moć, svoju sposobnost da manipuliše, ili što bi se danas, po nekim vrlo upitnim kriterijumima, nazvalo sposoban čovek. Međutim, na kraju će se ispostaviti da je jedino što je ovaj samozadovoljni i samodovoljni sebičnjak, upitne stručnosti i neupitne ljubavi prema novcu, u stanju da uradi dobro to da ne uradi pravu stvar, već da smisli nekvalitetan izgovor.

Da li je tačno da muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav - ljubav svoje majke?

- To je sasvim individualna i intimna stvar, to zavisi od čoveka do čoveka i ne bih to generalizovao. U slučaju konkretnog sitkoma, ne bavimo se tako dubokom i slojevitom definicijom, ali ako hoćemo da uozbiljimo priču, odnos prema roditeljima, iz moje lične vizure, mora pre svega da počiva na jednom istinskom, dubokom poštovanju, a što ponekad i sam kao dete svojih roditelja umem da zaboravim.

Domaći sitkomi u poslednje vreme dobro prolaze kod publike, češće se snimaju, šta mislite zbog čega?

- Teška su vremena, delikatna. Kada to kažem, ne banalizujem to i ne stavljam u neki dnevnopolitički kontekst. Tranzicija je donela sve to što je donela, i u toj svakodnevnoj borbi za golu egzistenciju i život, jedino za šta na kraju dana, tako iznuren i tom borbom izmučen čovek, ima snage i želje je da se malo razgali, opusti. Živa duša njegova to ište. To je jedan lak žanr, jedno lako, bukvalno tumačenje situacija i života. To ne mora da se čita, ne iziskuje dodatni napor za razliku od nekih drugih žanrova koji, po pravilu ali ne nužno, zahtevaju ipak jednu vrstu emocionalnog i intelektualnog napora, pa i empatije. A ljudi su danas sve manje empatični, gledaju svoja posla i brinu svoje brige. Zato je ovo pravi čas za ovaj žanr. To ne umanjuje njegov značaj, ili pak ne znači da treba odustati od drugih, složenijih. Naprotiv, publike za to će uvek biti.