Anja Mit: Muškarci se plaše žena 21. veka, napadnih i izoperisanih

Serija „Istine i laži“ polako ulazi u treću sezonu, a novim epizodama raduju se kako gledaoci, tako i sami protagonisti, koji su od dana kada je počelo snimanje postali toliko bliski da jedni druge doživljavaju kao članove porodice. Glumica Anja Mit ne krije da joj je projekat doneo najboljeg druga, Dušana Kaličanina, a njihovu dobru zajedničku energiju prepoznali su i autori, te su im u novim epizodama obezbedili više zajedničkih scena.

- Dušan i ja se dugo poznajemo, a na ovom projektu samo smo učvrstili prijateljstvo i postali nerazdvojni. Oboje u sebi imamo po jedno veliko dete koje na setu pravi haos od jutra do mraka. Nekad se toliko zasmejemo da ne možemo da snimamo, a kada nas reditelj Miša Vukobratović opomene da se „skrasimo“, žurka tek počne. (smeh) Divno je kad kraj sebe imate kolegu koji vam je sličan po senzibilitetu i raduje se vašem uspehu - kaže Anja.

Snimate u kontinuitetu već dve godine, iza vas je više od trista epizoda. Jeste li se umorili?

- Ma, kakvi. Kad radite ono što volite i u čemu uživate, nema mesta umoru. Kod ovako obimnih i dugotrajnih projekata uvek postoji bojazan da upadnete u rutinu, da dosadite ljudima. I sama nekad strahujem od toga, a onda stigne scenario za nove epizode i rasprši sve sumnje. Sad smo imali pauzu od mesec dana, pa rodbina i prijatelji, kao i ljudi koje srećem na ulici, nisu prestajali da me pitaju kad će nove epizode, šta će biti sa nekim likom... Naravno, ne smem nikome ništa da kažem, jer bi se odmah pročulo. (smeh)

Da li i vi, glumci, čekate nove epizode kao male premijere?

- Ja odgledam svaku epizodu iako osećam dozu neprijatnosti kad vidim sebe. Kao da se postidim. Ipak, na taj način uviđam eventualne greške koje se trudim da ispravim. Tempo kojim radimo, jedna epizoda dnevno, za svaku je pohvalu, ali ostavlja i mogućnost za propuste.

Kakav je vaš odnos prema istinama i lažima u životu?

- Zaista ne umem da lažem. Prestala sam da izgovaram i one sitne, „bele“ laži, jer se toliko spetljam da se iz aviona vidi kad nešto „muljam“. Moji aduti su radost i otvorenost prema životu. Mislim da je iskrenost veoma važna u poslu kojim se bavim; nije poenta izdeklamovati naučen tekst, već učiniti da to zvuči prirodno. A kako ćete biti prirodni ako krijete neku tajnu?

Snimanja počinju od ranih jutarnjih sati. Koliko budilnika vam zvoni da biste ustali na vreme?

- Budilnik mi se oglašava u pet časova, a u pola sedam dolaze kola po mene. Treba mi sat i po da se razbudim, popijem kafu, spremim obroke koje nosim u kutijicama i počnem da ličim na Anju. Već od osam sati, kad me našminkaju i srede mi frizuru, postajem Tara, i u njenoj „koži“ ostajem do kraja dana. Da je lako - nije, ali nema mesta razmaženosti. Za sada se dobro snalazim sa vojničkim režimom.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Dozvoljavate li sebi izlaske do kasno u noć?

- Ne mogu da budem „noćna ptica“, inače ću sutra biti „ranjeni orao“. Često radim i po 17 sati, a preostalo vreme trudim se da iskoristim na najbolji način. Izlazak u klub i moj posao ne idu jedno s drugim. Sa prijateljima se opuštam na nekom prijatnom mestu, kad ugrabim malo vremena da predahnem od posla.

Delujete kao osoba kojoj energija ne manjka. Ipak, da li posle višečasovnog pričanja pred kamerama poželite malo mira i tišine?

- Kako ne. Naučila sam da se u pauzama sklonim u stranu i slušam muziku, ili da iznesem stolicu ispred studija i uživam u lepom vremenu. Dug je dan i energija mora da se izbalansira. Inače sam velika pričalica i kod mene važi deviza „što na um to na drum“. Treba da steknem još životne mudrosti kako bih usvojila onu narodnu „ispeci pa reci“. Za sada mi zvuči kao neka šifra na japanskom jeziku - znam da je nešto pametno, ali suštinu ne razumem baš najbolje. (smeh)

Kako se nosite sa popularnošću koju vam je donela uloga Tare?

- Popularnost je sastavni deo glumačkog posla, ali slobodno mogu da kažem da se nisam „uzvezdila“. Pre četiri godine, na snimanju serije „Komšije“ upoznala sam veliku Milenu Dravić. Na moje reči: „Milena, tako bih volela da budem kao vi“, odgovorila mi je: „Teži da budeš svoja.“ Njene reči mi i danas odzvanjaju u ušima. Govorim ih devojčicama koje mi pišu da im se dopadam i da bi volele da budu kao ja. To je lepo čuti, ali svesna sam i da je na meni velika odgovornost. U poplavi šunda i kiča, starleta i devojaka koje imaju izmišljena zanimanja, neka deca su uzor potražila u devojci koja radi posao za koji se školovala i od toga živi. Roditelji danas nemaju vremena da decu upute na prave sadržaje, od najranijih dana im daju telefon u ruke i puštaju ih da gledaju sve i svašta. Kad god sam u prilici odgovorim klincima na poruke koje mi šalju.

Šta ste odgovorili dvanaestogodišnjaku koji vam je poručio da bi mu jako značilo da ima vaš broj telefona?

- Ništa, ali sam se od srca nasmejala. To su neke slatke stvari. Uzgred rečeno, tinejdžerke su mnogo smelije i konkretnije. Muškarcima je teže nego nama. Bilo sunce ili kiša, Zorana Pajića svaki dan desetak devojaka čeka ispred studija. Ništa bolja situacija nije ni kada izađe da se prošeta, odmah se skupe obožavateljke.

Kad ste vi poslednji put nekom momku dali svoj broj telefona jer je vama to značilo?

- Značilo bi mi kada bih mogla da sakrijem odgovor na ovo pitanje. (smeh)

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

 

Mnogi se slažu da je danas teško pronaći pravog muškarca. Šta mislite, zašto je to tako?

- Rekla bih da se muškarci plaše žena 21. veka, često napadnih, a još češće izoperisanih do te mere da ne liče na sebe. Zapravo, ne liče ni na šta. Mislim da se u terminu „estetska hirurgija“ reč estetika olako uzima. U vreme naših majki i baka znalo se da je muškarac taj koji zarađuje, dok je žena stub kuće. Druga su vremena. Teško se preživljava ako samo jedan partner radi, a od svih se mnogo očekuje - da budu poslovno uspešni, izgrađeni kao ličnosti, situirani, dobri roditelji...

Vaši vršnjaci se teško odlučuju da napuste porodični dom. Jeste li požalili što ste započeli solo život?

- Ne, o tome sam maštala od studentskih dana. Čim sam se ušuškala u posao, odlučila sam da živim sama. Nekad vikendom prespavam kod mame ili odem kod nje na ručak, ali koliko god da je volim ne mogu da zamislim da ponovo budemo pod istim krovom. Prija mi nezavisnost.

Da li je majka pokušala da vas odvrati od ideje da se odselite?

- Bila je vrlo srećna i ponosna kako na moju zrelost, tako i na činjenicu da sam dovoljno uspešna da mogu da se osamostalim. Kad vidi svoje dete da izlazi iz doma zdravo, psihički stabilno i poslovno zadovoljno, roditelju to može samo da imponuje.

Jeste li naučili da kuvate?

- Ne razumem žene koje kažu da ne znaju da kuvaju, između ostalog i zato što je danas to tako lako savladati. Ne morate da čekate mamu da dođe s posla da vam izdiktira recept, već jednostavno pogledate prilog na internetu. Sve ima. Mama me je za Božić naučila da pravim gibanicu, a nju je naučila moja prabaka. Uživam u tim malim porodičnim ritualima.

Bake i deke su vam najvatreniji fanovi?

- Bogu hvala, sve četvoro su živi. Pažljivo prate sve što radim, kao i intervjue koje dajem. Dešavalo se i da me izgrde ako zaboravim da im kažem da gostujem u nekoj emisiji, pa me slučajno vide, tako da je mama preuzela ulogu porodičnog piara. Ona ih obaveštava o mojim nastupima. (smeh)

Koje tri važne stvari koje su se desile između dva 15. februara biste izdvojili? Tačnije, između dva rođendana.

- Ostvarila sam kontinuitet u poslu, ostala sa obe noge na zemlji i zadržala u sebi dete koje se raduje životu.

U međuvremenu bili ste i na „Beoviziji“.

- Kad su me pozvali da učestvujem, mislila sam da žele da vodim program. (smeh) „Evroviziju“ pratim od detinjstva, volela bih da se jednog dana pojavim na toj sceni, ali o tom potom. U svakom slučaju, muzika je ljubav od koje ne odustajem.

Kažu da ste majstor transformacije. U kom liku sebe ne možete da zamislite?

- Ni u jednom koga bih se stidela ja ili moja porodica. Nema mesta ni za šta neukusno ili degutantno. Razvila sam intuiciju kojoj verujem i koju pratim.