Dino Merlin: Kažu da srećni ljudi nemaju prošlost, a da nesrećni imaju samo prošlost

 

O umetnosti koju Edin Dervišhalidović, poznatiji pod umetničkim imenom Dino Merlin, duže od tri decenije rečima i melodijama uobličava u pesme, sve je poznato. Milionska publika napamet zna stihove, refrene i tonove, memorisane na prenosiocima zvuka, koje je do sada snimio na dvanaest diskografskih albuma.

Iza njega su brojni intervjui, ali su pojedini detalji do sada ostajali u izmaglici hronike života muzičkog čarobnjaka, zamagljeni za širu javnost. Dokumentarni film “Sredinom”, premijerno prikazan na televiziji “Al Jazeera Balkans”, otkriva do sada nepoznate detalje o životu jedne od najvećih zvezda svih vremena sa ovog podneblja. U ekranizovanoj biografiji koja je i svedočanstvo vremena koje je prohujalo Balkanom, Merlin je otkrio nesrećnu sudbinu svoje majke, koja je čitavog života patila.

- Kažu da srećni ljudi nemaju prošlost, a da nesrećni imaju samo prošlost. Po tome, moja majka je bila nesrećna jer je samo pričala o čoveku koji ju je napustio, koji je nije voleo, a to je bio moj otac. Tragična je situacija kada zaista voliš nekoga ko ti ne uzvraća ljubav. A mama je bila omiljena, znala je da pozamljuje novac da bi drugima pomagala. Bila je taj “baj-pas” za druge.

 

Pedesetčetvorogodišnji kantautor priznao je da majka nije bila srećna zbog njegovog izbora profesije i otkrio da je ipak jedan njen poklon bio prekretnica na njegovom muzičkom putu.

- Nisam imao podršku moje majke na ovom putu. Nikada nije bila srećna zbog mog izbora, mislila je da bi trebalo da postanem inženjer i fini građanin sa stalnim poslom i radnim vremenom od devet do pet. Ali majka je majka, pa mi je kupila gitaru, misleći da će me sklonost ka muzici držati to jedno leto. Međutim, mene je to jako vezalo i sve sam više vremena provodio sa gitarom.

Govoreći o supruzi Ameli, sa kojom je u ljubavi već trideset sedam godina, rođeni Sarajlija joj je sa širokim osmehom odao priznanje za uspeh koji je postigao.

Dino Merlin: Supruzi Ameli sam posvetio svoj život

- Ako je iko imao sreće u životu pri odabiru partnera i životnog saputnika, to sam ja. Kao deca smo se zaljubili, imao sam sedamnaest godina, a moja Amela ni sedamnaest.

Trenutak u kojem je prelomio da krene u osvajanje svog muzičkog prostora pod ovim nebom podelio je upravo sa životnom partnerkom.

- Kupio sam jedan vokmen sa dva para slušalica i pustio sam joj demo-snimke. Pitao sam je šta misli da počnem da se bavim muzikom, ali zaista. Rekla mi je: “Počni, tvoje su pesme najlepše”. Kakav je to bio vetar u leđa. Ja sam zaista želeo da pišem pesme i živim od toga, da budem u prostoriji života u kojoj sam sada. Sve sam činio da se to desi. Radio sam teške fizičke poslove da bih skupio novac. U jednom privatnom sarajevskom studiju snimili smo prvih četiri, pet pesama, ali nijedna diskografska kuća tada nije videla u meni potencijal. Međutim, bio je jedan izvanredan čovek, producent u pravom smislu, bivši suprug Hanke Paldum Muradif Brkić. Došao je u studio u „Skenderiju“ i slušao kako Brano Likić, vlasnik studija, miksa pesmu “Vremena su kokuzna”. Muradif je bio čovek poput Hemfrija Bogarta, takva pojava. Pozvao me je, seli smo u kola i odveo me je njegovoj kući, gde je bila Hanka Paldum, koja je tada bila velika zvezda. Izašla je sa viklerima na glavi, bila je kao Merlin Monro. Iznela nam je piće i ja sam tada prvi put probao alkohol i spržio grlo. Pogledao me je i rekao: “Ti ćeš biti velika zvezda, štampaćemo ti pedeset hiljada primeraka 'Kokuznih vremena'“. I tako mi se na tom putu od studija do tog mesta život promenio. To je bilo 1985. godine i tada je sve počelo.

 

Sa suzama u očima Merlin je govorio o prvom sarajevskom koncertu i košarkaškoj utakmici na kojoj je delio primerke svog albuma, dok su navijači pevali stihove pesme “Bosnom behar probeharao”. Na prvoj turneji nastale su pesme sa sledećeg albuma, a u narednim godinama nizali su se novi albumi. Tvorac nekih od najvećih hitova jugoslovenske pop muzike prisetio se i rata, kada je bio rastrzan između Švedske, u kojoj je bila njegova porodica, i Bosne, u kojoj je bila njegova umetnička duša. Opisao je susrete umetničke čete sa kojom je nastupao u jednom podrumu i kako je te 1992. godine nastala pesma “Jedna si jedina”, koja je do 1998. bila himna Bosne i Hercegovine. U prvoj polovini devedesetih nastale su pesme koje je objavio na albumu “Fotografija”, posle kojeg je doneo odluku da okonča karijeru i krene na hodočašće u Meku.

- Nisam bio sretan u toj koži. Otkazao sam turneju i otišao na hadž. Tražio sam mogućnost kako da izađem iz šou-biznisa. Godinu dana sam u tome uspeo, ali ponovo su počele da dolaze pesme, a to kada krene, jednostavno vas obuzme i prestane da funkcioniše svet u kome živimo. Postanete zatočenik. Počeo sam da pišem album “Sredinom”.

A post shared by SINAN KISMETOVIC (@sinan.kismetovic) on Aug 1, 2017 at 10:59am PDT

U fotelji, na zelenoj travi stadiona “Koševa”, Merlin je evocirao uspomene na prvi koncert u tom ambijentu, koji ga je tada prepao, jer mu se učinio kao jedno ogromno grotlo. Koncert u beogradskoj “Areni” 2011. godine uzburkao je javnost. Mediji nisu imali milosti. O onome šta je tada proživljavao kaže:

- Toliko je kontroverzi u mojoj karijeri. Sigurno da je bilo trenutaka kada se nisam osećao ugodno u toj besomučnoj propagandi, ali nikada nije bilo sumnje da će biti sve kako treba, jer je taj originalni stav ona prva namera, ona iskra i plam koji te vodi ka tvojoj publici, ka srodnim dušama: “Duša traži društvo i zatvara vrata”.

 

Epilog su bila tri spektakularna koncerta u beogradskoj “Areni”, kao i četiri godine kasnije nastup na istom mestu, u prostoru ispunjenom do poslednjeg milimetra.
Na kraju priče o životu obožavanog i osporavanog umetnika na brdovitom Balkanu Dino Merlin razotkrio je strah od prolaznosti i završetka životnog puta, kojem je u šestoj deceniji bliži nego kada je počeo njegov umetnički put, pre nešto više od tri decenije.

Dino Merlin: Prošlost služi da se iz nje uči

 

- Prvi koncert u Bitolu imao sam 1985. Putovao sam dva dana raspadnutim kombijem sa bendom. Trideset godina kasnije, na istom mestu ugostili su me u predsedničkom apartmanu. Pomislio sam: “Bože, u tih trideset godina čekali su me toliki koncerti, velike dvorane, sjaj i raskoš, a sada, u ovih trideset godina koje dolaze, čekaju me bolest, starost i smrt.“ Pitam se kada sam bio srećniji - da li te noći u “Zastavinom” kombiju, kada sam išao na prvi koncert u Bitolu, ili u predsedničkom apartmanu trideset godina kasnije, kada ono što je preda mnom nije baš tako obećavajuće - setnog glasa rekao je čarobnjak, koji je otkrio alhemiju muzike za ljudsku dušu, mesto u nama koje ne razlikuje religijsku, nacionalnu, niti generacijsku razliku.