In Memoriam - Darko Radovanović: Odlazak velikog čoveka i umetnika

Uz stihove balada „Sanjam te“ i „Ako je do mene“ Darko Radovanović ispraćen je na večni počinak. Oko pet hiljada ljudi došlo je u Sremsku Mitrovicu da se oprosti od pevača kojeg je smrt prekinula na dobrom putu da osvoji estradni vrh. Polako, ali sigurno, bez skandala i kaljanja obraza koračao je estradnim stazama, nesebično pružajući emocije koje su njegovi fanovi prepoznavali u svakoj otpevanoj reči. Iza njega ostala je neutešna porodica, tri snimljena albuma i velika želja za prvim beogradskim koncertom koji je trebalo da održi u oktobru. 
Tridesetšestogodišnji pevač svoju porodicu, suprugu Maju i kćerku Laru, držao je na pijedestalu. Naporno je radio samo da bi njima obezbedio pristojan život. U Majinoj rodnoj Sremskoj Mitrovici našao je svoju oazu mira, ali je redovno odlazio u Obrenovac u posetu majci Stani i ocu Vidoju koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da njihovog sina više nema.
Oduvek je voleo pesmu. Kao srednjoškolac osnovao je rok bend „Nebeski jahači“, ali je njegova karijera krenula u drugom smeru, kada je za jednu otpevanu narodnu pesmu dobio bakšiš od sto švajcarskih franaka.
- Jedne večeri otišao sam u bilijar-klub gde se svirala narodna muzika. Poznavao sam harmonikaša i dali su mi mikrofon u ruke. Morao sam da se odlučim za jednu narodnu pesmu i na pamet mi je pala pesma Ljube Lukića „Više nisam njen“. Imao sam izlaz do ponoći, a kući sam se vratio sa tri sata zakašnjenja. Roditelji su me sa vrata pitali gde sam se toliko zadržao. Kada sam im rekao, nije im bilo svejedno jer su, u suštini, bili protivnici kafana. Govorili su mi da moram da budem dobar đak i da je kafana stranputica. Međutim, kada su videli da sam za jednu noć zaradio njihovih dvadeset pet plata, otac mi je rekao da mogu da pevam, ali da, ukoliko želim da nastavim da živim pod njegovim krovom, moram da budem odličan đak - pričao je o svojim počecima Darko.
I kada je izašao iz anonimnosti, obrazovanje mu je bilo veoma važno, pa je uporedo sa nastupima redovno polagao ispite na „Fakultetu za fizičku kulturu“, gde je upoznao Zdravka Čolića uz čiju pomoć se pojavio na „Beoviziji“ sa pesmom „Stidim se“. Bio je omiljen među kolegama, a veliki je broj onih koji su uz njega proslavljali svoje najvažnije trenutke, venčanja, rođenja dece i rođendane. Posebno su ga voleli fudbaleri, i veliki je broj onih kojima je pevao na privatnim zabavama.
Nastupi po klubovima i splavovima obeležili su njegovu karijeru, ali i doneli mu sreću u privatnom životu. U jednom od restorana u Sremskoj Mitrovici dok je pevao, među više stotina prisutnih, primetio je Maju u koju se zaljubio na prvi pogled. Posle pet godina veze ljubav su krunisali brakom.
- Kada je Maja sa drugaricama ušla u restoran, odmah sam je spazio. Mnoge devojke su želele da se upoznaju sa mnom, ali ne i ona. Pokušao sam da stupim sa njom u kontak, ali me je „iskulirala“. Viđao sam je i kasnije i uvek je bilo isto, nije obraćala pažnju na mene. Nisam odustajao, bio sam uporan i posle šest meseci pristala je da se vidimo. Upornost se isplatila - sa osmehom na licu pričao je o svojoj velikoj ljubavi Darko.
Njegovoj sreći nije bilo kraja kada mu se rodila kćerka Lara koja je postala centar njegovog sveta. Nije mu bilo teško da posle neprospavane noći koju je proveo na nekoj od bina, nekoliko jutarnjih sati posveti svojoj mezimici.
- Ne postoje reči kojima bih opisao koliko sam srećan. Sada imam još veći motiv da naporno radim. Više nismo bitni samo Maja i ja, sada je Lara ispred svih, a tata će se potruditi da joj sve obezbedi. Voleo bih da se zaustavimo barem na troje dece jer čak ni dvoje nije dovoljno za moja shvatanja i viziju idealne porodične formule - govorio je Darko.
Dan posle tragedije, kod Ostružnice u kojoj je izgubio život zajedno sa svojim menadžerom Aleksandrom Miloševićem, Lara je napunila tri godine. Umesto da se porodica okupi da slave, svi zajedno, zagrljeni i sa bolom su se oprostili od svog sokola, kako ga je zvala majka Stana. Kćerka Lara još čeka da joj se otac vrati sa puta na koji je otišao.

Piše: Sandra A. Rilak

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +