Jelena Karleuša i Ana Nikolić tvrde da ih je burna i uzbudljiva 2010. godina još više zbližila i učvrstila njihovo prijateljstvo || Hello Magazin!

Dve zvezde Jelena Karleuša i Ana Nikolić iza sebe ostavljaju veoma burnu godinu. U 2010. obema su se desile kako lepe tako i neke neprijatne stvari. Događanja iz njihovog poslovnog i privatnog života punila su stranice domaće štampe. I dok je Ana doživela krah na emotivnom polju kada je u maju raskinula jednoipogodišnju vezu i nedavno provela noć u policijskom pritvoru, Jelena je zajedno sa suprugom Duškom pretrpela napad navijača ispred svoje kuće na Bežanijskoj kosi. Nemilih scena obe se nerado sećanju, a zbog velikih poslovnih uspeha osmeh im ne silazi s lica. Ana je prezadovoljna hitovima sa poslednjeg CD-a zahvaljujući kojima je mnogo nastupala, dok je Jelena ostavila trag na domaćoj estradnoj sceni spektakularnim koncertom u „Beogradskoj areni“.

Iako obe izbegavaju druženje sa koleginicama, jedna u drugoj su pronašle pravog prijatelja. Buran period koje su doživele samo je učvrstio njihovo prijateljstvo, a kao krunu svega rešile su da ekskluzivno za magazin „Hello!“ urade smeo editorijal kojim pomeraju granice.

Po čemu ćete pamtiti 2010. godinu?

Jelena: Mislim da je ceo Balkan upamtio proteklu godinu po pesmi "Insomnia". Niko nije spavao, a najmanje ja. Pevala sam širom Evrope i održala mnogo koncerata, ali je ipak najvažniji bio koncert u „Beogradskoj areni“ - "All about diva" šou. On je zauvek pomerio granice domaćeg šou-biznisa, a na moju radost nedavno je izašao i DVD za sve one koji tada nisu uspeli da dođu do karte. Oprobala sam se i kao pisac, a moje kolumne su izazvale pravi „kulturološki zemljotres“. Ni sama nisam očekivala tako veliki uspeh kolumne, a ponajmanje da me srpska spisateljska elita prihvati fantastično, raširenih ruku. Komplimenti za moj rad koji su stizali od Svetislava Basare, Teofila Pančića, Biljane Srbljanović i drugih dali su mi snagu i ohrabrili me da verujem da moja večita borba sa balkanskim vetrenjačama nije uzaludna. Ako na sve to dodam moju najvažniju ulogu, a to je uloga majke i supruge, ispada da je protekla godina bila najbolja godina mog života.

Ana: Pamtiću je po novom albumu „Mafija kafe“ koji je postigao veliki uspeh. Privatno mi se nije desilo ništa upečatljivo da bih tome pridavala preveliki značaj. Privatni život mi je bio u drugom planu, jer sam karijeru stavila na prvo mesto.

Da li je ovo bila vaša najburnija godina i postoji li neki događaj koji biste izbrisali?

Jelena: Uvek se trudim da sve što je ružno ne pamtim i da me to ne opterećuje. Petnaest godina se borim kao lav da dokažem i pokažem svoje kvalitete, ali u Srbiji, uostalom, kao i sve što valja, bila sam nebrojeno puta brutalno potcenjena kao umetnik, kao pevačica i kao ličnost. Srećom, shvatila sam da, kada se toliko bore da te savladaju, vrediš više nego što si svestan. Boli me nepravda, ali sa nepravdom moram da živim, kako ja, tako i svako na svom životnom putu. Bitno je živeti za trenutke koji čine život, a ja ih imam stvarno mnogo, i to divnih. Bila bih neskromna kada bih rekla da nisam srećna žena. Moj najveći životni uspeh su moje kćerke Atina i Nika, divan i skladan brak, uspešan i lep suprug, zdravlje moje porodice, armija fanova koja me prati i materijalni mir koji mi omogućava da se koncentrišem na budućnost. Zar može čovek da ima više od toga?

Ana: Ne mislim da je 2010. godina najburnija u mom životu. Možda jeste u poslu, ali i do sada sam imala uspešne albume. Može se reći da je bila burna samo zbog naslova u žutoj štampi. Uz moje ime uvek se „lepe“ skandali što sam prihvatila kao sastavni deo mog zanimanja. Što se tiče događaja koje bih izbrisala, naravno da postoje. I ja imam trenutke slabosti koje želim da zaboravim. Reč je o previše intimnim stvarima da bih ih podelila sa publikom. Neke stvari ipak želim da zadržim za sebe.

Kako je izgledao vaš prvi susret i kakav ste utisak ostavile jedna na drugu?

Jelena: Ana je divna. Veoma mi prija. Jedva sam čekala da je upoznam jer mi se sviđala kao osoba i kao umetnik. Ona je toliko vedra i pozitivna, nasmejana i lepa, da uživam gledajući je i tako punim svoje baterije. Volim ljude poput Ane, prijaju mi u svakom pogledu. Naravno, veoma bitan faktor našeg druženja je to što je veoma uspešna, tako da se odlično razumemo i između nas nema sujete koja je među ženama normalna pojava. Ona je baš po mom ukusu - od istančanog modnog ukusa koji poseduje, fantastičnog izgleda i divnih pesama, do velikog i čistog srca. Bolje od toga ne postoji.

Ana: Naše prijateljstvo se dogodilo spontano. Upoznale smo se pre nešto više od godinu dana na surčinskom aerodromu. Bile smo u istom avionu za Švajcarsku i tada smo shvatile da smo slične. O mnogim stvarima razmišljamo na isti način.

Da li je burna godina koju ste obe imale i sve što vam se desilo uticalo na učvršćivanje vašeg prijateljstva?

Jelena: Naravno. Nas dve se razumemo pogledom. Opterećuju nas isti stereotipi i borimo se protiv istih predrasuda. Zajedno ih rušimo. Ona ima divnu osobinu, sve probleme prihvata sa osmehom. Takva žena me inspiriše.

Ana: Svi odnosi s vremenom postaju čvršći pa je tako bilo i sa našim. Jelenu obožavam, pre svega jer je pozitivna. Kad god mi ponestane elana, okrenem je telefonom i ona me ponovo motiviše za nove radne pobede. Sa pripadnicima estrade se ne družim previše, ali nju ne svrstavam u tu grupu. Nas dve pripadamo nekoj drugoj estradi.

Kako izgleda vaše druženje i koliko imate vremena za zajedničke trenutke budući da ste obe veoma zauzete?

Jelena: Stalno smo u telefonskom kontaktu, šaljemo jedna drugoj poruke i imamo svoje tajne šifre. Tačno je da se ne viđamo koliko bismo želele, ali ja stalno pokušavam da joj objasnim da je to super. Kako bih je oraspoložila kada „kuka“ da je preumorna od stalnih nastupa, pitam je šta radi sa tolikim parama.

Ana: Zbog obaveza nemamo previše vremena da se viđamo. Kada se neki ljudi pronađu, uopšte nije potrebno da svakog dana zajedno piju kafu.Više se čujemo telefonom. Kako izgleda naše druženje može se zaključiti iz ovog editorijala. Fotografije govore više od svih mojih reči.

Koje osobine cenite jedna kod druge?

Jelena: Razlog što Anu smatram dobrom osobom je taj što je nikad nisam čula da o nekome govori loše, i osoba je od poverenja. Nije „alapača“, već žena koja gleda svoja posla i čvrsto stoji na zemlji.

Ana: Kod Jelene mi se pre svega dopada to što je inteligentna žena, duhovita je, požrtvovana majka, a takva je i kao prijatelj. Koliki je profesionalac to svi znaju, mnogo radi i uspešna je u poslu kojim se bavi. Dopada mi se što je neopterećena estradnim kuloarima. Kada opisujem nju, opisujem sebe, jer sam neke svoje osobine prepoznala kod nje. Jelena je neshvaćena žena, što se i meni dešava. Stalno je osporavaju i večito se bori sa vetrenjačama. Da je sve ovo što je do sada uradila u karijeri postigla u Americi, bila bi isto što i Lejdi Gaga ili Bijonse. Volim ljude koji nemaju predrasude, a ona ih ruši. Ona ne pristaje na reč „ne“, ne priznaje poraz i neustrašiva je. To su osobine koje cenim.

Poveravate li se jedna drugoj?

Jelena: Naravno, jedna drugoj se žalimo, jedna drugu tešimo i jedna drugu zasmejavamo.

Ana: Zatvoren sam tip, ne samo za novinare već i privatno. Jelena je, za razliku od mene, otvorenija i o svemu priča.

Jelena, Ana je jedna od vaših malobrojnih koleginica koja vas je zvala posle incidenta sa navijačima. Je li vam značila njena podrška?

Jelena: Naravno. Prijatelji se pokažu kad je teško.

Ana: Uvek ću joj pružiti podršku, u takvoj situaciji je pogotovo ljudski pozvati. Inače, Jeleni upućujem i kritike, kažem joj da ne radi stvari za koje mislim da ne bi trebalo, ali ona ima svoj stil i ponaša se u skladu sa tim.

Ana, da li je Jelena bila uz vas kada ste pre mesec i po dana proveli noć u policijskoj stanici?

Ana: Naravno da jeste. Kada se sve završilo, pitala me je zašto je nisam iste noći pozvala. Da sam to uradila, ceo događaj ne bi poprimio tolike razmere, jer svi znamo da Jelenin otac radi u policiji. U tom trenutku mnogo sam se iznervirala, bila sam ljuta i ni na kraj pameti mi nije bilo da nekoga zovem.

Jelena: Naravno da nisam. Još sam samo ja falila u stanici pa da „čika-policajci“ ne shvate šta ih je snašlo! Šalu na stranu, zvala sam je, a ubrzo potom smo se videle na jednoj zabavi. Pitala sam je zašto me odmah nije zvala kada se sve to desilo, ali ona je osoba koja ne voli da opterećuje. To veče kada smo se srele, pila je samo vodu i ja sam je „zezala“ zbog toga, naravno. Svako treba da živi kako želi i da radi šta želi, ne obazirući se na mišljenje „dušebrižnika“. Lepim ženama je sve dozvoljeno.

Jeste li jedna drugoj poželele nešto za Novu godinu?

Jelena: Da bude ista, da se nikad ne promeni, da joj se desi „pravi muškarac“ koji će je biti dostojan i da u novoj godini postane majka.

Ana: Celoj njenoj porodici želim zdravlje i da i dalje budu srećni kao što jesu. Neka ostane onakva kakva jeste.

Šta ste sebi poželeli tačno u ponoć?

Jelena: Da izdržim još jednu godinu.

Ana: Da sve ostane ovako kako jeste, jer sam zadovoljna. Da budem zdrava i da mi osmeh ne silazi s lica. Može da mi se desi i neka nova ljubav.

Zar vam se još nije desila?

Ana: Nisam se zaljubila, to nije ni u najavi. Kod mene karijera i ljubav ne idu zajedno. Ili sam posvećena jednom ili drugom. Sada sam prednost dala svom poslu. Možda ću jednog dana odrasti i naučiti da spojim te dve stvari. Potpuno se predajem onome što radim i zbog toga ne mogu da budem posvećena različitim stvarima. Kada sam bila u vezama, karijera je bila u senci, a sada je potpuno drugačije.

Znači li to da ćete se odreći svog posla kada budete rešili da se udate?

Ana: Ne mogu stoprocentno da tvrdim da će se to dogoditi jer sam karijerista i nisam žena koja bi se odrekla onoga što je radila deset godina zbog nekoga u koga sam se zaljubila. Sigurno je da ću raditi manje nego sada. To je još nešto zbog čega se divim Jeleni. Ona je uspela da uskladi i brak i karijeru. Treba imati mnogo energije i veštine za to.

Poznajete li Jelenine kćerke Atinu i Niku?

Ana: Nažalost, nisam imala priliku da ih upoznam. Kada im je Jelena slavila rođendan, bila sam van zemlje. Nadam se da ću uskoro imati priliku da ih upoznam. Verovatno će se to desiti u Budvi, pošto smo obe tamo za Novu godinu. Mnogo volim decu. Imam malog sestrića Matiju kojeg obožavam i u njega sam zaljubljena. Presladak je i mnogo liči na mene. Svi kažu da je isti kao ja kada sam bila mala.

Jelena vam je poželela da se u 2011. godini ostvarite kao majka. Priželjkujete li i vi isto?

Ana: Kada sam s mojim Matijom, shvatam da je šou-biznis zaista lep, ali nije suština života. Naravno da bih volela da rodim dete, i to će se desiti, ali onda kada treba. Kod mene se sve dešavalo onda kada je za to vreme, onda kada sam spremna za to. I karijera mi se za naše konzervativne pojmove dogodila relativno kasno, prvi album sam snimila sa dvadeset četiri godine.

Da li ste razgovarale da snimite duet?

Jelena: Da, imam takvu ideju i mislim da bi naš spoj bio pun pogodak. Naravno, potrebno je naći odgovarajuću pesmu.

Spaja vas i ljubav prema modi. Da li vam se ikada desilo da kupite istu brendiranu stvar?

Jelena: Da, ali sve to stilski nosimo na totalno drugačiji način.

Ana: Nekoliko puta nam se to desilo, a da uopšte o tim modelima nismo pričale. Imamo sličan ukus kada je reč o garderobi. Mada, kada je trošenje para na garderobu, obuću i tašne u pitanju dosta sam se promenila i pokušavam Jeleni da objasnim da kupuje manje, ali ona je što se toga tiče nemoguća i nema joj pomoći. U poslednje vreme se trudim da se iskontrolišem, jer sam shvatila da su sve to budalaštine. Ne mogu reći da ne volim šoping, ali trenutno više novac trošim na kvadrate. Koliko mi je para prošlo kroz ruke, do sada sam mogla da imam celu zgradu ili vilu na Dedinju. Meni je sav taj novac u cipelama, torbama i krznu, koji pri tom izlaze iz mode.

Jelena, je li vas Ana podržala dok ste pisali kolumnu za dnevne novine?

Jelena: Jeste, uglavnom se smejala. To je znak njenog odobravanja.

Ana, u jednom intervjuu ste izjavili da nećete pisati kolumnu već autobiografiju. Kada planirate da to uradite?

Ana: Treba da skupim još materijala, mada ga već imam za jednu dobru knjigu. U Srbiji su sada svi književnici i kreatori, tako da ću se ja još držati muzike. I kada se budem odlučila na taj korak, neću je pisati ja, već ću izabrati nekog književnika koji će sve to uraditi ozbiljno. Ne pada mi na pamet da pišem dnevnik.

U januaru je Duškov rođendan, kao i vašoj majci i ocu. Da li će tim povodom organizovati slavlje?

Jelena: Za Duška imam ideju da napravimo žurku sa živom muzikom jer je on pravi veseljak. Mojoj mami Divni takođe spremam prigodno iznenađenje, kao i ocu koji je rođen 1. januara.

Jeste li isplanirali porodično zimovanje?

Jelena: Na Kopaoniku smo Duško i ja bili nedavno bez dece, ali je vrlo verovatno da ćemo ih voditi sledeći put. Kao i sva deca, njih dve obožavaju sneg, sankanje i Sneška Belića. Duško solidno skija, ali mu se to ne preporučuje zbog fudbala, a ja skijam od pete godine.

Koga prvo poljubite u ponoć?

Jelena: Od kad sam postala majka, prvo poljubim decu.

Ana: Budući da uvek radim za novogodišnju noć, prvo se izljubim sa članovima mog benda sa kojima sarađujem već dve godine.

Da li kitite jelku i dom?

Jelena: Za najlepše i najoriginalnije kićenje jelke i dekoraciju kuće zadužena je moja majka. Beskrajno je talentovana.

Ana: Da, ali ne pridajem tome značaj kao kada sam bila mala. Kada budem imala svoje dete, onda ću ponovo kititi kao nekada jer znam šta to znači za mališane. Više pažnje pridajem Božiću koji provodim u krugu porodice.

Da li u novogodišnjoj noći nosite crveni veš?

Jelena: Ne, zar bi trebalo? Nisam sujeverna, a i ne volim da nosim veš. Inače, moja omiljena boja veša je crna.

Ana: Ne, jer nisam sujeverna. Nemam nikakve rituale za tu noć.

Piše: Nadežda Jokić