Jelisaveta Seka Sablić: Postoji život i bez glume || Hello Magazin!

- Daj bože samo da u životu svake večeri budem na sceni. Ništa mi drugo ne treba - zapisala je davnih godina u svoj dnevnik tinejdžerka Jelisaveta Seka Sablić. Želja joj se ispunjava, "svake večeri", do današnjih dana. Na veliku radost publike koju je odavno osvojila svojim neodoljivim šarmom na pozorišnoj sceni, kao i na malom i velikom ekranu.
Nedavno joj je pripala nagrada "Zlatni ćuran" za životno delo, a prethodila su joj valjda sva priznanja koja se u jednoj velikoj karijeri mogu dobiti: "Zlatna arena", Sterijine nagrade, "Velika Žanka", "Ljubinka Bobić", "Dobričin prsten"... I ovaj "Zlatni ćuran" pozlatio je ono što je na istom festivalu ("Danima komedije" u Jagodini) već stekla: četiri istoimene statuete za najbolja glumačka ostvarenja. U obrazloženju nove nagrade ističe se da je Seka Sablić "glumica osobenog komičarskog izraza": u njenom slučaju to opšte mesto zaista zvuči kao nesporna činjenica. Šta vrsnog komičara čini tako osobenim i uvek novim na sceni, kako mu polazi za rukom da izbegne ponavljanja i već oprobana sredstva?
- Istina je neponovljiva i originalna. Ako tražite istinitost lika i situacije, bilo to drama ili skeč, nikad se nećete ponoviti. Elementi iskustva i zanata doprinose virtuoznosti - kaže dobitnica.
Da li je vama uvek uspevalo da budete drugačiji, a prepoznatljivi?
- To je deo talenta. On vas vodi tačnim putem i uvek novim. Nekada se ne posreći. Tada se luta, glumi se "kobajagi". Kradem samu sebe iz uloga koje su mi uspele. To daje loše rezultate, kojih se užasavam.
Hrvatska kritika posebno je vas izdvojila u letošnjem Nušićevom "Pokojniku" na Brionima. Kako je predstavu primila mlađa publika koja Nušića više nema ni u obaveznoj lektiri?
- Nušić je velikan svetskih razmera. Glumci iz Hrvatske, uglavnom mladi, zajedno sa Lenkom Udovički odlično su osetili i iskoristili moć njegovih likova. Poneki su unosili drskost i sočnost igre koje pisac pruža. Bio je to jedan lep posao. Sa velikim uživanjem i uspehom igram tu predstavu. Inače, mlađa publika je najprijemčivija za komediju i humor koji dolazi iz Beograda. Bez ikakvih predrasuda i opterećenja, nevino prepuštena lepoti humora i zabave. Imali smo deset izvođenja, "Pokojnik" je postao pravi hit. Videla ga je cela Istra sa okolinom. Zagreb, takođe, u prepunim salama. Ljudi su željni da se objedini naše govorno područje, da se razmenjuju predstave. Veliki pisci prelaze sve granice. Zato bi Nušića uvek trebalo igrati u Hrvatskoj kao i Krležu u Beogradu.
Kolege vas uzimaju za primer umetnika koji nije pravio kompromise. Da li ste nekad zažalili zbog toga?
- Ja se ponašam prirodno. Verujem u sebe, uključujući sve sumnje i nesigurnosti. Ja nisam u odnosu sa kompromisom. Nisam ni primetila kad ih je trebalo napraviti. Možda sam imala i malo sreće...
Kažete da je u vašoj karijeri bilo mnogo beznačajnih momenata i malih nagrada koji su vas usrećili više od velikih priznanja. Na šta ste mislili?
- Pa, ne znam, možda na "Zlatnu arenu" kojoj se ni u snu nisam nadala. Bila sam u lošoj fazi, nesigurna, nisam baš bila filmska glumica... Pa onda Sonja iz "Ujka Vanje" na Bledu i TV festivalu. Bila sam srećna jer sam i sama tu ulogu doživela kao veće ostvarenje. Onda prvi "Ćuran", kad sam se zaprepastila da ću dobiti živog ćurana... Sećam se i kako me je publika primala dok sam igrala. Imala sam i odličnih uloga na festivalima, na kojima su me nagrade mimoišle. Ljutila sam se zbog toga. Sad šalu na stranu, važno je pravedno dati nagradu: da bi gledaoci dobili potvrdu da su u pravu.
Bili ste najbolji student Mate Miloševića, šta smatrate najvažnijom lekcijom svog profesora?
- Kada me je podržao u hrabrim sredstvima kojim sam rešila jednu ulogu. Jer tada je podržao scensku hrabrost, pobunu, istinu, demistifikaciju - razbijajući malograđanštinu. Sve ono što jedan umetnik treba da uradi. Zatim je rekao da glumac sve zna o liku, dok publika ne zna ništa. Dakle, sva moć je na sceni. Marija Kalas kaže: "Publika je neprijatelj. Morate da je bacite na kolena. Zašto? Zato što ste u pravu.
Šta mislite o trenutnoj situaciji u našem pozorištu, sukobima unutar kuća, repertoarskim lutanjima, odsustvu pravih kriterijuma?
- Mislim da je mali haos između umetničarenja i trke za predstavom koja će se dobro prodavati. Sigurna sam da se sve može pojednostaviti. Ali sve mi je to već dosadno. Neka to rešavaju mladi. Ja sam uvek verovala u tržište. Da svi treba na njega da izađu, pa će svako videti koliko vredi i koliko može da zaradi. Ovako se ljudi godinama zaklanjaju iza angažmana i gube kontakt sa realnošću...
U vašoj monografiji napisali ste da u životu niste imali iskušenje da nešto žrtvujete zbog glume. Ipak, da li žalite zbog nečeg što vam je "promaklo"?
- Dosta mi je promaklo. Neka šira radoznalost, površna druženja, površni izlasci... Provodi, koje iz današnje perspektive, nekako sagledavam i cenim.
Jeste li se umorili od ispunjenja vaše tinejdžerske želje?
- Svaka glumica, ili ona koja tek hoće da postane, u mladim godinama može to da kaže. Nisam se umorila, ali danas mogu da sagledam i poštujem život - i bez glume.