Jelisaveta Seka Sablić: Heroina koja ne pristaje na kompromise || Hello Magazin!

Jelisavetu Seku Sablić mnogi nazivaju heroinom srpske kinematografije. Otkako se još u srednjoškolskim danima pridružila grupi glumaca sa kojima je osnovala pozorište „Dadov“ beleži uspehe jedan za drugim. Iza Seke je četrdeset pet godina karijere koju bi poželele mnoge njene mlađe kolege. Većina kojima je uzor rukovode se njenom rečenicom: „Gluma je jednako uverljivost“. Seka je svojim „zaraznim“ osmehom osvojila publiku na prostoru bivše Jugoslavije i danas uživa veliku popularnost. Iako je poslednjih godina nema na filmskom platnu, publika je nije željna jer se redovno vraća mnogim ostvarenjima u kojima je igrala. Jedan od kultnih filmova „Maratonci trče počasni krug“ ove godine slavi četiri decenije otkako je snimljen, a Seku i danas mnogi pamte kao Kristinu.
Umetnica koja zrači pozitivnom energijom i koja svojom duhovitošću nikoga ne ostavlja ravnodušnim nikada javno nije govorila o svojoj privatnosti. Jedino što je sa ponosom isticala je njen sin Stefan. Da se ostvari u najznačajnijoj životnoj ulozi odlučila je tek kada je zabeležila profesionalni uspeh. Sa trideset četiri godine rodila je svog jedinca koji je, odrastajući pored jedne od najpoznatijih glumica na ovdašnjim prostorima, zavoleo sedmu umetnost i danas je uspešan pozorišni reditelj. Seka se i posle toliko godina egzistencije u javnom životu nije privatno otvorila, ali ju je kao ženu van kamera i dasaka koje život znače najbolje opisala koleginica i prijateljica Mira Banjac.
- Privatno, Seka je pouzdan prijatelj, humana osoba, koja nikada nije volela kompromise. Žena sa velikim ličnim i teatarskim principima od kojih bi retko, možda nikad odstupala.
Diva srpske glumačke scene još radi sa istim žarom kao na početku karijere. Pre dve godine nagrađena je najznačajnijim glumačkim priznanjem, „Dobričinim prstenom“ za životno delo, zahvaljujući čemu je dobila i monografiju na koju je posebno ponosna. Na nedavnoj promociji okupio se veliki broj Sekinih kolega koji su sa divljenjem govorili o njenoj bogatoj karijeri.
- U životu postoje situacije koje čoveka zaustave i na neki način osveste trenutak u kome se nalazi. Ja sam upravo u takvoj situaciji. Sa ovom knjigom postala sam svesna da sam dostigla najveću tačku svog glumačkog puta. Kroz monografiju sam sa celim svetom podelila svoju životnu priču i svoje misli, što nikada nisam volela niti želela da radim. Branila sam se kako sam znala i koliko sam mogla i uvek sam se pitala da li je zaista i to deo mog posla. Izgleda da jeste, a nisam ni prva ni poslednja koja je svoj život podelila sa publikom. Knjiga je lepa i zaista sam zadovoljna. Ništa što je u njoj nije me povredilo niti uznemirilo, veoma joj se radujem - kaže na početku razgovora za „Hello!“ Seka.
U karijeri ste osvojili brojne nagrade, postoji li još neka koja bi vas posebno obradovala?
- U mojoj karijeri je bilo mnogo beznačajnih momenata i malih nagrada koji su me više usrećili nego velika priznanja. Ova monografija predstavlja vrh mog glumačkog puta. Smatram i da sam nagradu „Dobričin prsten“ dobila u poslednjem trenutku. Ta nagrada nosi veliku odgovornost i brojne obaveze, a čovek mora da bude priseban i sposoban da odgovori na sve zahteve. S godinama biološki sve više popuštamo i teško je prihvatiti se svih tih obaveza. Dobiti „Dobričin prsten“ bio je veliki posao. To što sam nagrađena za životno delo i imam svoju monografiju ne znači da više neću raditi.
Koliko ste bili uključeni u pisanje monografije?
- Sve vreme sam bila tu. Učestvovala sam, nervirala se, tražila greške, sumnjala i odustajala.
Da li vas pozorište više ispunjava od rada na filmu i televiziji?
- Moje slovo A u ovom poslu je teatar. Postoje glumci koji ne mogu biti dobri ako ne stiču zanat u pozorištu. Bitno je stasavati na daskama koje život znače, jer filmovi i serije su samo filijale u kojima se glumac iznajmljuje kao gotov proizvod.
Ove godine se obeležava trideset godina od snimanja filma „Maratonci trče počasni krug“ po kojem vas publika i danas pamti. Na koji način ćete obeležiti jubilej?
- Još me niko nije obavestio o proslavi jubileja. Nisam svesna da je toliko godina prošlo, to je odlična brojka. „Maratonci trče počasni krug“ je film koji vreme ne može da pregazi, on i danas živi, a za trideset godina se nisu pojavili bolji filmovi koji bi ga zasenili.
Kakvo mišljenje imate o današnjoj kinematografiji i zbog čega niste zastupljeni na filmu kao ranije?
- Nedavno sam završila snimanje filma u kome imam malu ulogu. Moje godine se ne traže previše, uglavnom mi nude epizodne uloge koje mene ne zanimaju.
U poslednje vreme snimljeno je mnogo serija koji su iznedrili mlade glumce. Da li je njima sada lakše da dođu do angažmana nego što je to bilo vama na početku karijere?
- Njima je mnogo teže nego mojoj generaciji. Malo je kvalitetnih projekata, samim tim oni ne mogu da stasaju. Teško se dobija dobra uloga, ovo što oni rade su samo skice nekih likova, sve to je tanko. Ne možeš postati majstor ako ne radiš. Gluma je trening, moraš da uložiš veliki napor da bi uspeo. U moje vreme sve to je bilo mnogo ozbiljnije. Oni koji pročitaju monografiju videće koji je broj mojih uloga. I sama sam se zaprepastila kada sam videla cifru. Mnogo sam radila i trudila se da uspem. Bila sam na poslu od deset sati ujutru do ponoći, stalno sam glumila. Možda bi svako ko toliko radi postao glumac, a da ne govorim o ljudima koji imaju talenat.