Žarko Šešum: Uskoro u ulozi roditelja

Jedan od rukometnih junaka ove zime Žarko Šešum žali što mu je zbog nepromišljenog poteza jednog od navijača uskraćena prilike da igra u velikom finalu „Evropskog prvenstva“. Nije osetio čari dočeka na balkonu Skupštine grada, gde je njegovo ime skandirano sa posebnim emocijama. Naime, jedan navijač srpske reprezentacije je u utakmici protiv Hrvatske, gađajući protivničkog igrača, metalnim predmetom pogodio levog beka nacionalnog tima u oko, zbog čega je talentovani rukometaš završio u bolnici. Posle lekarskih pretraga na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu nastavio je lečenje u Manhajmu. U razgovoru za magazin „Hello!“ sportista lavljeg srca u nemačkom gradu Hajdelbergu, gde živi sa suprugom Milanom, oporavlja se posle operacije oka i zamene sočiva, s nestrpljenjem čekajući dan kada će postati otac. Na početku razgovora za magazin "Hello!" Žarko se priseća nemilog događaja iz "Beogradske arene".
- Sećam se da smo na poluvremenu utakmice išli ka svlačionici. Nešto me je pogodilo u desno oko, a potom sam osetio snažan bol. Nisam ništa video, sve je bilo crno i mnogo sam se uplašio. U takvim trenucima čoveku svašta prođe kroz glavu. Iako sam morao da budemhospitalizovan, doktor reprezentacije me odabranim utešnim rečima umirio. Strahovao sam  i u isto vreme mislio na ekipu - priseća se Žarko.
- Finale pred domaćom publikom se dešava jednom u karijeri,a ja, zbog nečije gluposti i nesportskog razmišljanja, nisam mogao da budem prisutan i pomognem drugovima koji su se borili do poslednjeg atoma snage. Bilo mi je teško i što nisam bio na dočeku, na balkonu pred publikom koja nas je tokom prvenstva bodrila. Nadam se da će biti prilike. Tešim se time da nisam morao da se smrzavam kao moji saigrači - kroz smeh priča"zlatni dečko" nacionalnog tima.
Dok je boravio na Vojnomedicinskoj akademiji posećivali su ga saigrači i stručni štab. I sada se čuju, zovu ga i ohrabruju. Iz ove perspektive osećanja su mu pomešana, ljut je, razočaran i tužan.
- Sa sportskim povredama se svi sportisti nose i žive, ali ovo nema veze sa sportom. Ovakva glupost može da upropasti nečiji život, san, jednu veliku utakmicu. To se meni desilo, ali idem dalje. Teško sam sve podneo, strahovao sam da ne izgubim oko ili vid, ali se sve dobro završilo. Što me ne ubije ojača me - kaže dvadesetšestogodišnji rukometaš koji se posle operacije oka i zamene sočiva oseća dobro.
- Sada sam dobro, operacija je uspešno prošla, što me raduje. Moram  da mirujem. Oporavak će trajati četiri nedelje. Posle toga ću biti spreman da se vratim na teren. Dok sam čekao operaciju, nisam gubio vreme. Trenirao sam bez lopte, trčao i vežbao u teretani da ne bih izgubio na kondiciji.
Mnogi misle da bi reprezentacija Srbije osvojila zlatnu medalju da je u finalnoj utakmici igrao brzonogi levi bek. Skromni Žarko ne misli tako.
- Nezahvalno je reći šta bi bilo da sam ja igrao. Voleo bih da sam bio zdrav da pomognem ekipi. Selektorove zasluge su što ceo tim diše kao jedan. Imao je pravi odnos sa svima nama,verovao u svakoga ponaosob i izvukao maksimum iz nas. Verovali smo da možemo do uspeha. U izjavama smo bili skromni, a u sebi priželjkivali dobar rezultat. Kada smo pobedom otvorili prvenstvo, bilo je lakše i na kraju smo došli do finala uz veliku podršku publike. Najvažnije je da se nastavi popularizacija rukometa. Drago mi je što sam bio deo ekipe koja je okupila dvadeset hiljada navijača na jednoj utakmici - kaže Žarko koji želi da sa reprezentacijom ostvari još jedan san, a to je učešće na „Olimpijskim igrama“ u Londonu.
Najveća podrška i kritičari ovom talentovanom sportisti su porodica i supruga Milana, koji su i u dobru i u zlu uz njega. Na život u Nemačkoj, gde igra u „Rajn Nekar Levenu“, brzo se navikao. Polovinom marta supruga će mu podariti kćerku, što ga čini neizmerno srećnim.
- Sve je sređeno i organizovano,u dobrom sam klubu gde se igrač bavi samo rukometom. Sa suprugom Milanom živim u lepom gradu Hajdelbergu, gde ima za svakoga ponešto. Šetamo se, idemo u restorane, družimo se sa mojim saigračima. Sadržajno provodimo slobodno vreme, kojeg, nažalost, imam malo.
- Milana i ja smo od šesnaeste godine zajedno. Ima razumevanja za moja česta odsustva zbog utakmica i priprema. Podrška mi je u svemu. Znači mi što sam emotivno ispunjen, imam sređen i miran život jer je to osnova svega. Među nama postoji posebna „hemija“. Polovinom marta ćemo postati roditelji devojčice, čemu se neizmerno radujem. Najviše mi nedostaju prijatelji i familija. Posao me je odveo od kuće i uvek se radujem odlascima u Srbiju i susretima sa porodicom i prijateljima.

Piše: Tijana Dimitrijević

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +