Veselin Vuković: Emotivac čvrstog stava || Hello Magazin!

Selektor muške rukometne reprezentacije i čovek kome cela Srbija kliče Veselin Vuković svima koji su ga osporavali dokazao je svoj kvalitet, znanje i stručnost. Stvorio je tim za respekt, ekipu koja se domogla evropskog srebra. Rukometaši Srbije postali su vicešampioni Evrope, a u finalu su izgubili od Danske, što ne umanjuje uspeh srebrnih momaka.Akter najvećih uspeha jugoslovenskog rukometa osamdesetih godina prošlog veka dvadeset šest godina kasnije dočekao je da i kao selektor vodi reprezentaciju Srbije do jedne od medalja. Srebro je u džepu, svi su srećni, svi zadovoljni, ali ostaje večito pitanje, šta bismo mogli protiv Danaca u finalu da smo imali i Žarka Šešuma koji je bahatošću jednog navijača teško povređen. U razgovoru za magazin „Hello!“ stamen i na prvi pogled hladan i nepristupačan, Veselin svojim osmehom razoružava i otkriva da je u stvari emotivac sa stavom. Sreću zbog uspeha ne krije i kaže da je imao život i pre ove medalje, a imaće ga i posle. Raduje ga što se i rukomet posle mnogo godina našao u vrhu. Želi da se odmori od svega i posveti porodici, supruzi Slavici, sinu Petru i kćerki Mini, koje nije video skoro dva meseca i žali što njegova majka nije dočekala ovaj uspeh jer je najviše verovala u njega.
Ostvarili ste istorijski uspeh za srpski rukomet, kakvi su utisci?
- Ni igrači ni ja još nismo svesni koliki je ovaj uspeh koji smo postigli. Verovao sam da možemo da napravimo dobar rezultat. Naš cilj je bio viza za olimpijske kvalifikacije. Našli smo se u situaciji da smo u finalu mogli da ostvarimo direktan plasman, nažalost, nismo uspeli, što ne umanjuje ovaj uspeh. Potrošili smo se i fizički i emotivno u utakmici polufinala protiv Hrvatske. Za koji dan ćemo verovatno doći sebi i biti svesni koliki je ovo uspeh za naš rukomet i zemlju. Prva medalja za Srbiju, prvo finale posle 1986. godine kada sam ja igrao.
Šta sada kažu oni koji su vas osporavali?
- Čuo sam kako se pričada je moja himna posle ovog prvenstva „Gde ste kad sam bio niko“, što je simpatično. Možda drugi nisu verovali u ekipu i mene, ali ja jesam. Posle završnih priprema u Novom Sadu rekao sam momcima da mislim da možemo da postignemo rezultat ako ispoštujemo određene stvari koje zahtevam. Insistiraosam na odnosima unutar reprezentacije. Ni oni nisu verovali u uspeh, ali su verovali meni. Objasnio sam im da je svako važan za ekipu, bez obzira da li je prvi ili dvadeseti igrač. Stvarali smo tim i uspeli u tome.
Kako ste uspostavili red, rad i disciplinu?
- Vrlo poštenim odnosom prema svakoj obavezi. Uvek sam polazio od sebe, nikada nisam zakasnio ni na jedan trening ili sastanak, a to sam zahtevao i od igrača. Vladala je porodična atmosfera, i to je najveća pobeda uz medalju.
Izgledalo je da igrači osećaju strahopoštovanje prema vama?
- Drago mi je da to zapažajuljudi koji gledaju sa strane, ali nije bilo strahopoštovanja, bilo je samo uzajamnog poštovanja. Prvog dana okupljanja pojavio sam se sa smajlijem i rekao da želim da budem pozitivan, kao i svi u ekipi, tako je i bilo. Ne smatram da sam strog. Rekao sam im da smo van terena drugovi, ali kada je reč o treningu i terenu, to je obaveza koja se mora ispoštovati.