Hari Varešanović: Unuk mi je doneo novu pozitivnu energiju || Hello Magazin!

Pevač Hajrudin Hari Varešanović sebi je oduvek postavljao visoke ciljeve, a zahvaljujući svojoj istrajnosti i talentu uspeo je da dosanja dečački san. Danas uživa u plodovima dugogodišnjeg rada i posvećen je karijeri, dok slobodno vreme provodi sa porodicom, najviše sa trogodišnjim unukom Isakom, kojeg mu je podarila kćerka Nađa. Ništa manje se ne trudi da ugodi sinovima Damiru i Maku, ali i voljenoj supruzi Jasminki Ištuk. Privatni život nikada nije iznosio u javnost, a medijske spekulacije nisu mogle da mu naruše odnos sa suprugom koji je postavljen na čvrstim temeljima. Pevač je počeo da radi na novom albumu, a posvećen je i ulozi člana žirija u takmičenju "Pinkove zvezdice", koje se emituje na "Pink" televiziji.
- Poslednji album objavio sam pre pet godina. To je neki moj termin, album na svakih pet godina. U međuvremenu ponekad objavim neki singl, ako sam siguran da bih svetlog obraza izašao sa njim pred publiku. Pre pola godine sam izdao singl "Da ti k'o čovjek oprostim" i sa njom sam "presekao" pauzu. Sada imam petnaestak pesama u maketnoj fazi od kojih ću izdvojiti desetak numera sa kojima ću ući u studio. Pauza između albuma dugo traje, jer kada izdaš album, moraš da radiš promociju, snimiš nekoliko spotova i ta prva godina je promotivna. Sledeće godine se radi turneja, a naredne dve godine zarađuješ i vraćaš ono što si uložio, dobijaš i materijalnu i moralnu satisfakciju. To je dug proces.

Na muzičkoj sceni ste više od tri decenije. Šta vam je bila vodilja kada ste radili i stvarali neprolazne hitove tokom svih ovih godina?
- Grupa "Hari Mata Hari" je 1991. godine prešla u solistički koncept i bitno je da to naglasimo jer ljudima stvara konfuziju. U medijima solistički i nastupam, pravim pesme i imam svoj prateći bend kao i sve zvezde. Retko o tome pričam, ali treba to razjasniti. Što se tiče vodilje, to je sigurno bila ljubav prema muzici. Moj dečački san je bio da budem ovo što sam danas. Odrastao sam uz mog dedu Mehmeda koji je bio muzičar i od malih nogu sam “inficiran” time. Živeo sam u doba velike popularnosti pop muzike. U vreme mog detinjstva imao si izbor da budeš sportista, muzičar ili kriminalac. Ja sam imao sreću da ima talenat, nasleđenog ili ne, i veoma rano sam počeo da sanjam i da gledam u jednu tačku. Idem još dalje na tom putu i to mi je jedno od većih životnih zadovoljstava, da radim i da živim svoj san. Što se tiče trajanja, mislim da ljudi vole moj glas, moje prenošenje energije, poruke tekstova. Pronalaze se u njima. Moje pesme su bile deo njihovih života kad su bili najsrećniji i najtužniji. Nismo mi viša bića, mi smo mali ulični svirači koji su postali veoma voljeni.

Kako ste odlučili da budete član žirija u takmičenju "Pinkove zvezdice"? Govorili ste da takva takmičenja nikada ne mogu da iznedre pravu zvezdu i da nemaju smisla.

- To mislim i danas, ali pošto se ovde takmiče deca, mnogo je drugačije. Pristao sam jer je prelep osećaj biti sa decom, oni vam daju pozitivnu energiju, ali kod njih još nema naznake nekih karijera. Imaju prvi impuls talenta u sebi i to treba podržati. Do sada je bilo mnogo takmičenja koja su potvrdila moju konstataciju da iz njih ne nastane nijedna zvezda. Moj stav je da svaki mladi čovek koji ima nešto da kaže mora da sedne uz klavir ili gitaru i uz svoj bend sastavi neke pesme. Pevanje ništa ne znači, mnogo je važna interpretacija. Virtuoznošću ne možete nikoga zadiviti. Morate napraviti svoj muzički izraz koji će ljudi voleti. Takmičenja se prave zbog televizijske produkcije, a ne zbog izvođača. Autorski rad je jedini pravi put.

Da li vam teško pada kada vidite decu kako se zaplaču pred žirijem ukoliko ne zadovoljavaju vaše kriterijume?
- Mislim da njima to ne pada teško, detetu daš novu igračku i za dva minuta sve zaboravi. Teže je odraslima, njima to predstavlja veliku traumu.

Zbog čega Željka Joksimovića smatrate svojim naslednikom?

- Željko je moj naslednik u kvalitetnom i sadržajnom smislu. Ima kvalitet da bude zvezda većih razmera i on će trajati. Željko je mene već dostigao, ali je bitna činjanica da će opstati, jer je sigurno jedan od najvećih umetnika sa ovih prostora. Za njega je malo reći da je pevač, on je umetnik. Pored njega, tu je i Džiboni. Oni su primer kako se radi ovaj posao.

Vama je pevanje bilo ispunjenje sna. Zbog čega vam je onda drago što vaša deca nisu krenula vašim stopama?
- Meni je drago što nisu u ovom svetu, jer to ne vole. Niko ne treba svoje želje da projektuje na druge, pa to ni ja nisam radio. Da su voleli muziku, ne bih imao ništa protiv. Mada, uvek bi bilo "ona mala Harijeva" ili "onaj mali Harijev" peva. Čini mi se da se u našem svetu juniori uvek ismejavaju. Zbog toga mi je drago kad kažu da je moja kćerka doktorka ili da mi je sin programer.

Kćerka Nađa vam je podarila unuka. Koliko stižete da mu se posvetite i da li se, kao većina ljudi, trudite da sa unukom nadoknadite momente koje ste sa decom propustili?
- Oni žive u Nemačkoj, ali se redovno čujemo preko "Skajpa". Ja sam bio veoma mlad kada sam dobio decu, bio sam na putu ostvarenja svojih snova, stalno sam bio na koncertima. Sada odnos sa unukom doživljavam drugačije, a to verovatno ima veze i sa godinama, jer je prirodno da usporim ritam. Ovo je neka potpuno druga dimenzija. Ovog leta smo svi zajedno porodično letovali u Opatiji i unuk mi je ulio neku novu pozitivnu energiju tokom zajednički provedenih dana.

Da li vam je priča da ste prevarili suprugu Jasminku, koja se prošle godine pojavila u medijima, uzdrmala višegodišnji skladan odnos?

- Moja supruga ne voli javno eksponiranje, njen stav je da ne voli da bude profesionalna supruga. Kada imam neku veliku promociju ili privatni događaj, onda ide sa mnom. Ni ja to ne volim, a kamoli ona. U mojim godinama je važno gledati šta ne treba da radiš, a ne šta da radiš. Ja sam dovoljno stvari uradio, sad mi je potrebno samo da gledam šta da ne radim. U mojim godinama, u mojoj karijeri ne trebaju ti viškovi tog tipa. Što se tiče priča o prevari, takvih situacija je bilo milion. Podvala, pretpostavki, poluistina, istina koje su pomalo deformisane, izobličene, prilagođene, sa pogrešnim podacima, imenima. Toga je bilo mnogo u ovih trideset godina. Kako je krenula priča, tako je i stala, jer se ja nisam u to upleo svojim komentarima. Tu ničega nije bilo.

Kako supruzi nadoknađujete česta odsustva od kuće? Umete li da joj priredite neko iznenađenje i bez povoda kako biste je obradovali?
- Ona je već navikla na moj tempo života koji se ne menja godinama. Samo ona zna kako je iznenađujem. Pošto moja supruga nije materijalista, teško je mogu obradovati poklonima koje joj ponekad ili često donesem. Možda su to najpre neki gestovi intimne prirode o kojima ne mogu da pričam za novine. Ponekad poljubiš ženu kada ona to najmanje očekuje i to je najveći poklon.

Kada ste izdali poslednji singl "Da ti k'o čovjek oprostim" rekli ste da za vas oproštaj nije pravi ukoliko ne možete da zaboravite?
- Ima među ljudima ta poslovica koja kaže "Mogu da oprostim, ali ne i da zaboravim". Šta si onda uradio? To je šuplja priča. Ja odmah zaboravim i nisam zlopamtilo. Takav sam čovek da ne mogu da se opterećujem tuđim zlom, čak i kada je usmereno prema meni. Nemam energije za razmišljanje o osveti, neka im Bog pomogne, ja ću im i oprostiti i zaboraviti. Ja se okrećem onima koji su dobri za mene.

Piše: Zvezdana Milovanović, Life Content
Foto: PR; Life Content