Iskra Brajović: U životu sam uvek birala teži put || Hello Magazin!

Lepa i perspektivna glumica Iskra, kćerka glumačkog doajena Voje Brajovića uvek je birala teži put. Iako je još u ranom detinjstvu imala prilike da se upozna sa teškim zadacima koje nosi glumačka profesija, odlučila je da krene stopama slavnog oca i upiše Fakultet dramskih umetnosti. Pored glumačkog poriva talentovana umetnica piše poeziju i prozu koju će jednog dana predstaviti javnosti, a bavi se i jogom, što je relaksira i ispunjava. Nedavno je okončala dugu vezu sa kolegom Andrijom Daničićem. Raskid joj je teško pao jer je po prirodi nostalgična i brzo se vezuje za ljude. Uprkos tome, lepa Beograđanka ističe da radikalne odluke nikada ne menja i da je tačku na romansu stavila kada je shvatila da je idealizovala svog partnera, dok je realnost bila potpuno drugačija. Uverena je da će se u njenom životu pojaviti muškarac koji će biti njena idealna polovina, a pored fizičkog izgleda i finih manira, jako joj je važno da njen izabranik poseduje izražene stavove o životu.

Talentovana glumica raduje se predstojećoj pozorišnoj sezoni i uskoro će početi sa probama za predstavu "I konje ubijaju, zar ne?", u "Madlenianumu", a već od septembra televizijska publika imaće priliku da je gleda u popularnoj seriji "Urgentni centar" u ulozi medicinske sestre, što joj je jedna od najdražih rola.

Kao dete maštali ste da postanete glumica ili doktor, jer su to zanimanja vaših roditelja. Šta je bilo presudno da krenete očevim stopama?
- Nisam ja krenula ničijim stopama. Ja sam krenula za svojim srcem, koje je odabralo glumu. Mada, mislim da odlično vladam medicinskom terminologijom.

Koliko vam je u poslu pomoglo to što potičete iz glumačke porodice i što ste kao dete imali prilike da vidite kako izgleda život ljudi koji se bave tom profesijom?
- Porodica i ljudi u mom okruženju pomogli su mi da odmalena demistifikujem glumački poziv, i mislim da sam ga, kao neko ko uvek bira teži put u životu, zato i zavolela.

U detinjstvu ste često bili u teatru okruženi glumačkim doajenima. Kakve uspomene nosite iz tog perioda?

- Divne. Pamtim kako je Jovan Ćirilov čitao moje pesmice u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kako sam se kartala sa pokojnim Bekimom Fehmijuom u "Stupici", i kako sam bila čest gost na probama Dejana Mijača.

Biti kćerka umetnika kakav je vaš otac Voja Brajović može biti teret ili ulaznica za neka vrata koja bi vam, inače, bila zatvorena?
- Budući da u dvadeset sedmoj godini nemam stalno zaposlenje, a ni neku naslovnu ulogu u vodećim pozorištima, jasno je da mi prezime nije ulaznica ni za šta. I drago mi je zbog toga. Ne želim ništa što nisam zaslužila.

Kada ste ocu saopštili da je gluma vaš izbor, kako je on reagovao?
- O tome sam se savetovala sa majkom. Ona me je podržavala, verujući da bi svaki čovek trebloa da sledi svoj put. Otac mi je samo ukazao na težinu poziva, i bio je u pravu.

Kako je izgledalo glumiti sa ocem u predstavi "Figarova ženidba i razvod"?

- To je moja prva profesionalna predstava, pa sa velikim žarom pamtim trenutak izlaska na scenu Narodnog pozorišta, rame uz rame sa Borisom Komnenićem, Nadom Šargin, Olgom Odanović. Nažalost, sa ocem nisam imala zajedničkih scena, ali mi je period igranja te predstave ostao u najlepšem sećanju.

U poslu ste imali prilike da sarađujete i sa bratom Vukotom.
- Film "Zona mrtvih", u kojem sam igrala sa bratom, bio je neobično i zanimljivo iskustvo. Kao ljubiteljka horora, uživala sam na snimanju.

Da li se kao glumica bolje snalazite u teatru ili pred kamerama i šta više volite?
- Gde se snalazim bolje, to jedino publika može da proceni, a veća ljubav mi je pozorište, definitivno.

Dešavalo vam se da neki reditelj ne želi da vas angažuje jer ga je vaš otac odbio pre dvadeset godina. Kako ste se osećali u tim situacijama?

- Ranije me je to mnogo potresalo, a sada sam naučila da živim sa tim i da iz takvih situacija izađem nepovređena.

Rekli ste da ste jednom od reditelja dobili "nepristojnu ponudu" koju ste odbili. Kakva je bila vaša reakcija u tom trenutku?
- Takvih ponuda ima na svakom ćošku, ne samo od reditelja. Meni je u tim trenucima tužno jer pomislim da možda postoje moje koleginice koje na to i pristaju.

Da li ste to ispričali ocu i kako je on reagovao?
- Reagovao je onako kako bi otac ženskog deteta mogao da reaguje. Nisam imala potrebu da imenujem, ali naravno da mu svaki atak na mene teško pada.

Koje su najveće mane, a koje vrline glumačkog posla?

- Mane su u najvećoj meri manjak projekata, a hiperprodukcija glumaca. Radila sam na fakultetu kao asistent na predmetu Tehnika glasa i susrela sam gomilu mladih ljudi koji, nažalost, nisu dobili priliku da iskažu svoj dar. Vrlina je magija na sceni koja ne može da se pretoči u reči.

Mnogi smatraju da glumačka profesija nije profitabilna i da glumci danas rade iz ljubavi, a ne zbog novca. Šta mislite o tome?
- To je istina. Zato se glumci dovijaju na razne načine, rade paralelne poslove da bi imali pristojniju zaradu. Svesna sam da je to veliki minus mog poziva, ali, s druge strane, bez ljubavi, ni novac ne znači ništa.

Vaš brat Vukota je producent. Da li se savetujete i jedno drugom pomažete u poslu?
- Vukota je producent i vrlo talentovan scenarista, mi možemo unedogled da pričamo o filmu. Od njega uvek imam dobar savet, na to uvek mogu da računam.

Mnogi naši glumci maštaju o inostranoj karijeri. Jeste li i vi među njima?
- Nisam. Volim našu zemlju, volim bogatstvo srpskog jezika, ne bih to menjala ni za kakvu inostranu karijeru.

Odlazite li često kod oca, njegove supruge, glimice Milice Mihajlović i vašeg brata Relje, i da li imate blizak odnos sa njim?
- Nedavno smo zajedno bili na moru, Relju obožavam, on je neverovatno duhovito dete i izuzetno je darovit za muziku. Smatram da smo i pored velike razlike u godinama vrlo bliski, i da će se naša veza produbiti kada on odraste.

Pišete poeziju i prozu, a ideja vam je bila da objavite svoja dela.
- Pišem, u poslednje vreme bila sam zauzeta oko snimanja i privođenja kraju studija Akademije za joga instruktore, pa sam potencijalnu zbirku stavila u drugi plan, ali uskoro ću to staviti kao prvo na listi prioriteta.

Publika vas je zavolela u ulozi Tanje u seriji "Vojna akademija". Kakav je bio osećaj kada ste prvi put obukli uniformu?
- Zanimljiv, čizme su mi bile velike, jer malo devojaka u današnje vreme nosi broj trideset sedam. Sada se šalim da sam verzirana za uniforme, i kad god na televiziji vidim neku policijsku seriju, kažem: "Ova uniforma mi je sledeća".

Dobili ste ulogu medicinske sestre u seriji "Urgentni centar". Kako je izgledao rad na tom projektu?
- Rad na "Urgentnom centru" mi je najlepše iskustvo, jedva čekam nastavak snimanja. Uloga medicinske sestre Brankice mi je sličnija, ona je štreberka koja je uvek prva kad treba da se ukaže pomoć pacijentu, i verni je asistent doktorima. Drago mi je što se u nekoliko epizoda provukla i duhovita crta njenog karaktera, u suprotnom bih bila malo robotizovana.

Da li među glumcima vlada sujeta i da li je teško ostvariti iskreno prijateljstvo?
- Po prirodi nisam zavidna, i mislim da je svaka moja koleginica na svoj način posebna. Svaka od nas je drugačija, pa nema mesta za rivalitet.

Nedavno ste okončali dugu vezu sa kolegom, glumcem Andrijom Danišićem. Koliko vam je to teško palo?
- Svaki razlaz teško pada. Po prirodi sam nostalgičar, vezujem se za mesta, predmete, a kamoli za ljude. Međutim, na tu vezu sam stavila tačku, a takve odluke su kod mene nepovratne.

Delovali ste veoma zaljubljeno. Zbog čega su nastali problemi?
- Svakim kritikovanjem nekadašnjeg partnera samo bih sebe unizila, jer to je bio moj odabir. Mislim da sam idealizovala naš odnos, a kada sam otvorila oči, realnost nije bila takva. Potičemo iz potpuno različitih porodica, drugačijih smo pogleda na život, što je mnogo uticalo. Nisu nam se poklopili pogledi na budućnost, ali smo ostali u korektnim odnosima, i nije bilo nikakve svađe.

Kakve osobine treba da poseduje muškarac koji bi mogao da vas osvoji?
- Primećujem da su u poslednje vreme muškarci postali više sinovi nego muškarci i muževi. Da bi me osvojio, treba da zadobije moje poverenje, pre svega, poštovanje. Nedavno sam rekla svojoj najboljoj drugarici kako čekam svog Erika, iz "Male sirene", koji je umeo da, i pored zanosne maske koju na sebe stavi zla Ursula, odabere skromnu, ali dušom nemerljivo bolju Arijel. Poremetile su se vrednosti, ali ja verujem da takav čovek postoji.

Da li vam je kod suprotnog pola bitniji izgled ili maniri i vaspitanje?
- Izgled je svakako ono što prvo primetimo na nekome, ali ako je to jedina vrlina, onda ništa nema svrhe. Maniri i vaspitanje su svakako bitniji, ali stav je najvažniji.

Razmišljate li o braku ili mislite da ste mladi za takav korak?
- Nisam mlada za taj korak, godinama sam samostalna, tako da, kad se pojavi neko sa kim će se brak nametnuti kao tema, neću bežati od toga.

Koje godine su idealne da se ostvarite u ulozi majke?
- Prave godine su one u kojima se poklopi zrelost žene sa materijalnim uslovima za odgoj tog deteta. Ja još nemam te uslove, a ni partnera, ali maštam o jednoj slatkoj devojčici, jer kao neko ko je odrastao uz dva brata, jedva čekam da kupujem haljinice i lutke.

Kako vidite sebe na privatnom i poslovnom planu za deset godina?
- Ne volim da razmišljam unapred, jer se mnogo lepih stvari desi neplanirano i spontano, ali znam jedno - ne plašim se godina, tako da ću se kao tridesetsedmogodišnjakinja sigurno dobro osećati u svojoj koži. Uz to ću, nadam se, biti glumački i porodično ostvarena žena.

Autor: Zvezdana Milovanović, Life Content