Verica Rakočević-Kuzmančević: Uz Veljka sam se ponovo rodila

Otkako su Verica Rakočević i njen suprug Veljko Kuzmančević svoje utočište od gradske vreve pronašli u podnožju Avale, prava je retkost videti ih u centru prestonice. Iako njihova veza, zbog velike razlike u godinama, od početka privlači pažnju javnosti i medija, proslavljena kreatorka i talentovani kompozitor tome ne pridaju značaj i tvrde kako tek sad žive punim plućima. Shvativši da je manja sredina ipak bolja za ljubav od velikih gradova, pobegli su u prirodu i svoje gnezdo svili u miru i tišini naselja nadomak Beograda. U tom okruženju zajedno su osmislili nesvakidašnji spektakl „Večnost - simfonija koja hoda“, multimedijalni spoj muzike i mode pokretom. Uz modele iz Veričine kolekcije i pratnju velikog orkestra, kojim je Veljko dirigovao, posetioci su mogli da osete i veliki naboj emocija koje su autori preneli ovim performansom. Bračni par je potom otputovao u Njujork, u posetu njenoj mlađoj kćerki Mileni, a vratili su se početkom juna, neposredno pre nego što će obeležiti prvu godišnjicu njihove ljubavi. Verica i Veljko rado su ugostili magazin „Hello!“ u njihovoj oazi okruženoj zelenilom, sa pogledom na Šumadiju.
- Od septembra smo radili na tom zahtevnom projektu, koji je nastao iz ličnih pobuda i potrebe da pokažemo kako dvoje ljudi mogu da se vole i da žive zajedno bez obzira na godine, i da to može da se kaže iskreno i kreativno, kroz ono o čime se bavimo. Želim da napomenem da smo za ovih godinu dana dali samo jedan zajednički intervju. Sve ostalo su izmišljotine. Osećam se i malo povređeno jer oboje vrlo ozbiljno radimo, a ljude interesuju samo banalne stvari. Tri decenije sam u javnom životu i nekako je ponižavajuće kada nas ne pitaju za novu kolekciju ili muzičke uspehe, već da li se plašim da me muž neće voleti kad mi se jednog dana opuste mišići - kaže naša dizajnerka sa najdužim radnim stažom, koja se proteklih meseci uporno bori protiv predrasuda i različitih reakcija na njen brak.

Koliko je naša sredina spremna da prihvati neke druge vrste ljubavi?

Veljko: Ova sredina je neizmerno cinična. Osuđuje se razlika u godinama, na kojoj se u našem slučaju sve vreme potencira, ali garantujem da nijednoj majci to neće ni pasti na pamet ako joj se kćerka uda za tri decenije starijeg čoveka koji je odlično situiran. On joj garantuje sigurnost i, naravno, da se neće buniti. Ali, priča je drugačija kada je situacija obrnuta. Problem ovog društva je što emocija više nije u modi. Nije, zaboga, „kul“ da pokazujete svoja osećanja, ne smete ni da zaplačete, ni da se iskreno nasmejete. Ljudi su se i otuđili zato što su sprečili emocije da slobodno cirkulišu.
Verica: Kako pričati o ljubavi u vremenu u kome osećanja nisu dozvoljena i kada ona više nikoga ne zanimaju? Sada je u modi površnost, ceo život je banalizovan. Malo ko je spreman da sve ostavi zbog osobe koju voli. Sama činjenica da si se vratio u prirodno, zdravo okruženje ispunjeno iskonskom ljubavlju, znači da si prestao da se truješ. Sve ostalo je prolazno, promenljivo i nevažno.

Kada ste shvatili da je Veljko ljubav vašeg života?
Verica: Velika je razlika između moje slike u javnosti i onog što suštinski jesam i što je Veljko prepoznao čim smo se sreli. Godinama sam živela sama i nisam verovala da u stvarnom životu može da postoji ovakvo potpuno pripadanje, bezrezervno i bezuslovno. Osim kada su deca u pitanju. Onog trenutka kada se Veljko pojavio, ta snaga njegovog uma i karaktera bila je toliko impresivna da je u meni odmah probudila želju da nekome konačno pokažem ko sam zaista. To prilagođavanje nije išlo lako, jer sam dugo živela na ustaljeni način. Teško je promeniti navike, ali snaga ljubavi je neverovatna. Možda zvuči čudno kad kažem da je mene, sa ovoliko godina, svemu tome naučio neko mnogo mlađi. Ali, ja verujem u srodne duše. I verujem da mi nismo telo, već energija.

Da li su za vas sada samo datumi vremenske odrednice?

Verica: Moglo bi se tako reći. Godine su za mene samo broj. Ovaj mir koji imam potpuno me je oslobodio potrebe da bilo šta objašnjavam. Nemam više ni entuzijazma ni želje da se borim sa vetrenjačama. Mnogo sam radila na sebi, namučila sam se dok sam došla do pozicije na kojoj sam sada. Nastojala sam da svemu što radim dam neku drugu dimenziju. I evo, sve polako dolazi na svoje mesto. Veljko me je vraćao u ravnotežu, a ja sam se polako vraćala sebi. Ne postoji veća sreća za jednu ženu nego kad pored sebe ima nekog ko ju je oslobodio prolaznosti vremena. Juče i sutra za nas ne postoje.

Govorilo se da deca ne gledaju blagonaklono na vaš brak. Ima li u tome istine?
Verica: Mi smo svi jedna velika, divna porodica koja se mnogo voli i uvažava. Važno je da moja deca i njegovi roditelji budu zadovoljni, a oni to svakako jesu jer u svakom trenutku mogu da vide koliko smo srećni. Ljudi koji nas vole i te kako osećaju snagu ove ljubavi, jer ona prosto isijava svuda oko nas. O drugima ne razmišljamo
Veljko: Znam da deset puta ponovljena laž postaje istina, te je besmisleno bilo šta objašnjavati narodu. Dovoljno je da ispod svakog intervjua pročitate komentare, pa da se uverite kako u ovoj zemlji svi misle da sve znaju. No, to govori o njihovom nezadovoljstvu i frustracijama, a ne o nama.

Odrekli ste se luksuza i stana u centru grada i novi dom pronašli ste ovde pod Avalom. Da li vam nedostaje prethodni život?

Verica: Prvo bi trebalo definisati luksuz. Za nekog su to „Louis Vuitton“ tašna, „Chanel“ kostim, dijamanti, limuzine, skupi hoteli. Nažalost, dobar deo života sam i sama verovala da je sve to zaista luksuz. Onda sam zaključila da njegov sinonim može biti samo apsolutna sreća, ona koju ne može da nadoknade nikakav skupoceni nakit, prestižne marke garderobe, avioni ili besna kola. Međutim, iako deluje jednostavno, do takvog luksuza se najteže dolazi. Morate imati predispozicije da ga shvatite i prihvatite. Danas, kad prolazim pored nekadašnjeg stana, naježim se. U dvorištu pored nas možete da vidite koze kako mirno pasu. Pre neko veče smo ugledali ježa. Uspavljuju nas zrikavci. Živim u pristojnom komforu, a luksuzom smatram mogućnost da svakog jutra mirišem ove divne ruže, da uživam u bezgraničnoj ljubavi koju mi Veljko pruža i sigurnosti koju mi je doneo naš odnos.

Depresiju ste izlečili poslom. Šta ste izlečili ljubavlju i bekstvom u prirodu?
Verica: Izlečila sam život. Jedan prijatelj mi je nedavno rekao: „Znam te iz perioda kada si plivala u novcu, ali nikad nisam video ovakav osmeh na tvom licu“. To vam sve govori. Novac nije garancija sreće, nikakvi milioni i trilioni. Nekada me je i sramota koliko je Veljko mudriji od mene. Povremeno, kada iz mene progovori prošlost, u šali ume da kaže: „Da li ti samo za novine pričaš da te je ovo promenilo ili je stvarno tako?“ Moja dobra drugarica koja živi u Los Anđelesu često napominje koliko se raduje mom novootkrivenom životu, jer pored nje stanuju žene najbogatijih ljudi na svetu koje imaju sve osim sreće.
Veljko: Nikad nisam ni sanjao o nekom velikom novcu. Nije mi potreban, vaspitavan sam drugačije i bogatstvo je u svim onim stvarima uz koje sam odrastao. Imali smo prilike da odemo na različita luksuzna mesta, ali ja se tamo ne osećam dobro. Štaviše, sve to smatram ludorijom. Kao komunista u duši, smatram da se čovekova vrednost ogleda u onom što može da napravi svojim rukama, radom i talentom. Kako vreme odmiče, sve više mi se čini da posedovanje velikog novca postaje sramota.

Da li ste za ovih godinu dana, koliko ste zajedno, naučili jedno od drugog?

Verica: Veljko me je naučio da su za sreću dovoljne male stvari. Pored njega sam došla do zaključka da sam skoro dve trećine života provela u zabludi. Hvala mu što me je vratio sebi.
Veljko: Sigurno je da žena koja toliko godina postoji i stvara poseduje ogromnu mudrost. Verica ume da oblikuje moju sirovu energiju, ponekad eksplicitnu i snažnu, i da je preusmeri na pravi put. Naučila me je da postoje različiti kompromisi, koji se moraju napraviti ako želite da pored sebe imate osobu koju volite.

Nedavno, pričalo se da nameravate da usvojite devojčicu sa Kosova. Razmišljate li još o tome?
Verica: Nisam rekla da bih usvojila devojčicu, već da bih želela da joj pomognem da se školuje. Rodila sam troje dece, podizala ih sama, izvela na put, i ne bih sada imala živaca za usvajanje. Najlepše je imati dete sa onim koga volite. Međutim, priroda je nemilosrdna i bila je veoma surova prema ženi kad joj je dodeljivala biološki sat. Možda će ružno zvučati, ali ne bih pristala da usvojim dete, jer bi to značilo da pristajem da primim i teret nečijeg genetskog nasleđa. To je vrlo rizično. Divim se ljudima koji nemaju takvu dilemu, jer je usvajanje najhumaniji gest na svetu.
Veljko: Dete bi bilo divan plod naše ljubavi, ali ako ono već ne može da bude sastavljeno od nas dvoje, bilo bi suludo truditi se da se po svaku cenu insistira na formalnosti koja podrazumeva naslednike.

Po povratku iz Sjedinjenih Američkih Država na „Fejsbuku“ ste napisali: „Njujork je lep, ali ja sam seljanka“.
Verica: Da, to je bio provokativan post. Ja nisam Beograđanka, rođena sam na Kosovu, u Podujevu, ali u ovom gradu sam više od pola veka. Znam mnoge ljude koji su rođeni daleko odavde, ali se u intervjuima hvale kako su „rođeni Beograđani“. Došli su sa sela, a na pomen seljaka istog časa se stresu i dobiju aritmiju. Nisam od te malograđanske fele, za mene je ponižavajuće kada se neko stidi svog porekla. Veoma cenim srpskog seljaka, mudrog, poštenog i vrednog čoveka. Družim se sa njima u komšiluku, jer su pošteniji od licemera koji vam govore kako ste divni dok vas gledaju u oči, a onog trenutka kad sednu u neki kafić izogovaraju vas od glave do pete.

Dakle, definitivno vam prija život na selu?

Verica: Njujork je divan, bila sam tamo nekoliko puta, ali posle godinu dana buđenja uz pesmu ptica čini mi se previše haotičan. Kad smo se pre nekoliko nedelja vratili i pogledali u naše dvorište, u ovo divno cveće, reči su same navrle: „Moje selo je najlepše!“ Ovde sam našla svoj život i mir, i ne bih to menjala za sve vile po Dedinju, ni za kakav Menhetn ili Jelisejska polja. Sve sam to prošla i doživela, pa mogu s punim pravom da kažem gde je bolje.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Šminka i frizura: Srđan Petković za „Minibar studios“, Cara Nikolaja 17, tel: 011 / 244 - 25 - 21 i 063 / 210 - 377
Motor: „Harley Davidson Beograd“, Vitezova Karađorđeve zvezde 5, tel: 011 / 30 - 49 - 444, www.harley-davidsonbeograd.rs

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +