Kako su Telma i Luiz pre 25 godina promenile filmsku industriju || Hello Magazin!

Prošlo je već četvrt veka otkako su Đina Dejvis i Suzan Sarandon žestoko dizale prašinu na putevima u uzbudljivom trileru „Telma i Luiz“ slavnog Ridlija Skota, prvog reditelja u istoriji kinematografije koji se usudio da ženama prepusti upravljanje volanom.

Kao što znamo, kraj nije bio srećan, ali je bez sumnje ušao u anale pokretnih slika – svi se sećate plavog kabrioleta koji uleće u grotlo Velikog kanjona, zar ne?

Reakcije posle premijere varirale su od oduševljenja, pre svih feministkinja koje su bile presrećne što konačno mogu da gledaju ženske likove van stereotipa, i filmskih kritičara koji su tvrdili je reč o revolucionarnom ostvarenju bez presedana, sve do onih razočaranih koji su smatrali da je Skotov triler previše nasilan i da ponižava jači pol.

Luiz, konobarica koja se dosađuje, i Telma, razočarana domaćica u lošem braku... U potrazi za malo uzbuđenja, sasvim slučajno su skrenule na put bez povratka. Pokušaj silovanja završio se ubistvom, a nastavio nizom kriminalnih dela zbog kojih su završile u kanjonu Kolorada.

No, film je i zabavan, prepun akcije i pametnih stvari, a doživeo je ogroman uspeh u bioskopima već nakon premijere, održane u maju 1991. godine. Samo u američkim bioskopima je tokom prve nedelje zaradio tada neverovatnih 50 miliona dolara. Po mnogo čemu je predstavljao kinematografsku i kulturnu prekretnicu koja je promenila ulogu žena na velikom, ali i malom ekranu.

Đina Dejvis je definitivno verovala da će se baš to dogoditi. Imala je već jednog Oskara za sporednu ulogu u drami „Slučajni turista“, ali nema sumnje da je zbunjena Telma bila uloga njenog života. No, stvari u Holivudu ipak se nisu odvijale u dobrom pravcu za pripadnice lepšeg pola.

Istraživanja su pokazala da žene i dalje drastično prednjače kada je reč o nagim scenama, a imaju i daleko manje teksta u dijalozima.

Dejvis je kao aktivistkinja za ljudska prava prošle godine pokrenula poseban festival jer smatra je nedostatak njenih koleginica na filmu postao toliko standardan, da to većina gledalaca ni ne primećuje.

Naravno, postoje izuzeci od pravila, ali ih je toliko malo da uvek navodimo ista ostvarenja. U jednom je igrala upravo Đina – „Njihova liga“.

U drugima igra uglavnom Šarliz Teron. Na primer, u blokabsteru „Pobesneli Maks: autoput straha“, koji je zaradio skoro pola milijarde dolara.

Čak i ako Telma i Luiz nisu uspele da promene ulogu žena u Holivudu, uticale su na neke koje su radile na filmu.

Tako je Kali Kuri osvojila Oskara za scenario. No, sjajna Suzan Sarandon, konobarica Luiz, morala je da čeka dramu „Mrtav čovek hoda“ kako bi dobila najprestižnije priznanje, i to za ulogu časne sestre.

Kultno ostvarenje Ridlija Skota tek je drugo u istoriji koje je imalo dve nominacije za Oskara za najbolju glavnu žensku ulogu.

Takođe, film je u zvezde vinuo tada nepoznatog Breda Pita, zavodljivu lutalicu u čiju se zadnjicu u tesnim farmericama zaljubila Telma dok su sipale benzin na nekoj pumpi u nedođiji Divljeg Zapada.

- Bilo je to stvarno veliko upozorenje koliko retko ženama dajemo priliku da igraju uzbudljive i inspirativne uloge. Film je bio odvažan i duhovit, progresivan, a i ona divlja vožnja bila je prokleto zabavna. Filmska industrija je konačno počela da se menja, ali ne dovoljno brzo. Ja sam nestrpljivi optimista – kaže Đina Dejvis, ponavljajući čuvene Telmine reči: „Let's keep going“.