Elvis Prisli: Kralj bi danas napunio 81 godinu (foto/video)

Pre nekoliko godina u jednim američkim novinama objavljena je senzacionalna priča o izvesnom psihijatru iz Misurija, koji je ubeđivao javnost da je najveći pevač svih vremena, Elvis Prisli, ne samo živ, već je i – njegov pacijent.

Iako se, u međuvremenu, nije dogodilo ništa zanimljivo, recimo da Elvis sazove ekskluzivnu konferenciju za novinare i potvrdi da je sve istina, ta vest bila je jedan od najsvežijih dokaza da svako pominjanje Kralja i posle toliko decenija s lakoćom može da uzburka duhove, kako zagriženih fanova koji se ne mire s činjenicom da je mrtav, pa uoči svakog 16. avgusta organizuju bdenje u Grejslendu, tako i onih kojima njegova muzika nikada nije bila posebno bliska.

Elvis Aron Prisli (mada se prezime pravilno izgovara kao Presli) rođen je 8. januara 1935. na obali Misisipija, u zabitom kaubojskom mestu Tupelu, južno od Memfisa.

Njegov brat blizanac Džesi nije rođen živ, pa je majka Gledis svu ljubav poklonila jedinom sinu koji je, kasnije, sve žene u svom burnom veku upoređivao s njom.

Za razliku od Gledis, Elvisov otac Vernon bio je povučen i ćutljiv čovek. Siromašni Prislijevi, poreklom Irci i potomci Abrahama Linkolna, nisu se ni po čemu razlikovali od ostalih stanovnika Tupela. Čuvši malog Elvisa kako peva, učiteljica ga je prijavila na takmičenje koje su organizovale lokalne radio stanice na Tenesiju. Elvis je pobedio sa starom kantri tužbalicom Old Shep i, kao poklon za 11. rođendan, od roditelja dobio polovnu gitaru, iako je silno želeo bicikl. No, gitara je bila jeftinija. Bio je to presudan događaj u formiranju ukusa i stila budućeg kralja rokenrola koji će uskoro svetom proneti ime prašnjavog gradića, pre njega poznatog samo po rodeo takmičenjima i stočnim vašarima.

Drugi važan događaj bila je selidba u crnačku četvrt Tupela. Iako je to bio neočekivani potez za belu porodicu, Prislijevima je bilo jasno da će tamo za isti novac dobiti veći stan, pa se nisu obazirali što krše nepisane rasne zakone Juga. Osim belog kantrija, Elvis se upoznao i sa crnim ritmovima, bluzom i gospelom. Zaluđen muzikom, dolazio je u školu s gitarom na leđima, zabavljajući druge učenike za vreme odmora. Pritisnut siromaštvom, Prislijevi su bili prinuđeni da se presele u veliki grad, Memfis. Kako bi pridoneo kućnom budžetu Elvis je radio sitne poslove. Između ostalih, vozio je kamion. Početkom pedesetih čuo je za Sema Filipsa i njegovu diskografsku kuću Sun Records.

Čim je uštedeo prva četiri dolara, jednog julskog dana 1953. godine odlučio je da tim novcem plati snimanje dve pesme koje je hteo da pokloni majci za rođendan.

Sam je otpevao i odsvirao That's Allright Mama, obradu kompozicije koja je proglašena naj pesmom svih vremena jer je otvorila vrata novom muzičkom izrazu u koji će se zaklinjati buduće generacije.

Cele jeseni Elvis je navraćao u studio da proveri da li je Filips preslušao njegove snimke, nadajući se da će dobiti priliku da zapeva u nekom od sastava koji su radili za Sun. Zaposlenima u studiju svidela se čudna mešavina zbunjenosti i samouverenosti mladića koji je vozio kamione, a maštao o tome da postane zvezda. Čak i kada mu je Filips konačno pružio priliku, Elvis je bio nesiguran u glasovne mogućnosti. Srećom, njegovog Pigmaliona oduševila je harizma, modna osvešćenost, drska hrabrost i ono najvažnije – Elvis je i beli kantri i crni bluz osećao kao deo svog kulturnog nasleđa.

Kako su posleratne generacije imale veliku potrebu za osvežavanjem svih oblasti života, ali i za nekim novim idolima, Elvisov potencijal jednostavno nije mogao da prođe nezapaženo.

Kada se prvi put pojavio na televiziji, uz lascivne pokrete i neobičnu boju glasa kojim se provlačila melanholija američkog Juga i kojim je umeo da pogodi sve centre ljudskih osećanja, magija je mogla da počne. Elvis je postao sve što je rokenrol bio i što će ikada biti. Kult umetnika, rođenog da peva, do dana današnjeg je ostao jači od bilo kog drugog idolopoklonstva.

Iako je debi nastup u Nešvilu bio prava katastrofa, prvi singl koji je snimio za RCA, Heartbreak Hotel, prodat je u više od milion primeraka.

Tada je upoznao ključnog čoveka svoje karijere – Pukovnika Toma Parkera, koji mu je pomogao da se približi svom uzoru Dinu Martinu. Budući da je Martin uspeh postigao kombinacijom nota i pokretnih slika, Elvis i Parker primenili su istu strategiju, pa je 1956. godine mladi pevač potpisao ugovor za sedam filmova.

Već naredne godine kupio je veliko imanje Grejslend, koje je danas pretvoreno u muzej, turističku atrakciju i mesto hodočašća. Ali, zbog neverovatne popularnosti nije mogao da, kao obični smrtnici, na miru izađe na ulicu.

Poput mnogih ljudi čija su imena zapisana u večnosti, i Elvis je najvažniji deo života proveo zatočen u zlatnom kavezu.

S druge strane, njegovi koncerti bivali su sve posećeniji, a publika sve opčinjenija. Prisli je postao idol mlade Amerike i najplaćeniji zabavljač u povesti, a elvisomaniju više ništa nije moglo da zaustavi.

Tek što je snimio film Jailhouse Rock, dobio je poziv za vojsku. No, čim je stigao u kasarnu, pogodio ga je najteži udarac u životu – njegova majka umrla je u 46. godini. Gledis je sahranjena u Grejslendu, a emotivno skrhani Elvis prebačen je u nemačku bazu. Želju da nastupi u Evropi Pukovnik mu nikada nije ispunio, jer se plašio da se više neće vratiti u Ameriku. Parker je, inače, predstavljajući se kao oficir, bio najveći prevarant u istoriji šou biznisa. Krajem 1959, dok je još služio vojsku, Elvis je upoznao četrnaestogodišnju Prisilu Bolije. Devojčica mu se urezala duboko u srce.

Iako je po izlasku iz vojske bio popularniji nego ikad, Elvis je ušao u najgore razdoblje svoje karijere. Na vrhuncu slave pevač se izolovao u Grejslendu i holivudskim maštarijama, dok je sve manje osećao duh muzike kojom se proslavio.

Uplovio je u sentimentalne balade, gotovo izgubivši poznatu rokersku žestinu i buntovnost.

Ali, tih godina bio je zaokupljen drugim stvarima... Pozvao je Prisilu, s kojom je sve vreme bio u kontaktu, da se preseli kod njega. Umaju 1967. od Sinatre je pozajmio mlazni avion i sa Prisilom odleteo u Las Vegas, gde su se u tajnosti venčali.

Iako njegovoj sreći nije bilo kraja kada je, posle nekoliko meseci, na svet došla Liza Mari, shvatao je da nešto pod hitno mora da preduzme s posrnulom karijerom. Nedostajao mu je kontakt s publikom i uzbuđenje tokom živih nastupa. Utehu je pronalazio u medikamentima koje su mu doktori prepisivali. Bio je sklon čestim promenama raspoloženja, a od periodičnih naleta oduševljenja postajao je mrzovoljan i depresivan.

Za veliki povratak odabrao je televiziju. Krajem 1968. nastup That's The Way It Is video je ceo svet.

Elvis je bio u naponu snage, podjednako siguran kako u rokenrol hitovima koji su doživeli nove aranžmane, tako i u pop baladama, gospelu, bluzu i kantriju. Bio je to njegov najbolji koncert još od sredine pedesetih. Kritičari i publika nisu štedeli reči hvale, Prisli je ređao nove hitove: In The Ghetto, Suspicious Minds, Love Me Tender, Are You Lonesome Tonight... Oduševljavao je publiku, ali je, iza pozornice, sve dublje tonuo u carstvo droge.

Postao je čudan, opsednut karateom i policijskim značkama. Teško je podnosio ljude, povlačio se u sebe i retko izlazio iz sobe. Prisila, za to vreme zarobljenik Grejslenda, uzela je Lizu za ruku i napustila imanje. Nekoliko dana pošto je Prisila zauvek otišla iz njegovog života, Elvis je završio u bolnici sa zapaljenjem pluća i hepatitisom. Hemija je počela da uzima svoj danak, a paranoična zvezda je, i doslovno, počela da se raspada. Pukovnik, koji nije slao pevača na turneje kada je trebalo, sada je insistirao na čestim nastupima kako bi mogao da podmiri svoje kockarske dugove.

Krajem 1975. Elvis se ponovo našao u bolnici. Bilo je jasno da mu je nestajalo snage. Kritičari su bili nemilosrdni, publika je imala osećaj da je prevarena, a iscrpljena kreatura drastičnih fizičkih deformacija, koja je još samo glasom podsećala na nekadašnjeg kralja, prikupljala je svoje poslednje atome za nastupe u Vegasu.

Elvis je, 26. jula 1977. u Indijanapolisu, u svom belom kostimu poslednji put, uz reku suza, zapevao Always On My Mind, My Way...

Dvadeset dana kasnije, u deset ujutro, preminuo je u kupatilu svog doma, od srčanog udara izazvanog dugogodišnjom zloupotrebom raznih lekova. Elvis je napustio zgradu – čuvena rečenica kojom je, nakon koncerata, publici stavljano do znanja da pozivi na bis više ne mogu biti uslišeni, nikada nije bila istinitija.

Talenat, senzualnost, lepo lice, harizma, zavodničko njihanje kukovima i ljudskost koju je propovedao celog života Elvisa su, za sva vremena, uveli u srca miliona ljudi svih generacija. Snimio je bezbroj albuma i tridesetak filmova, prodao preko milijardu ploča, više nego bilo ko u istoriji, postao veoma isplativa robna marka...

Da je živ, prisustvovao bi velikom slavlju koje se prethodnih dana organizovalo povodom njegovog 81. rođendana, što je inače tradicionalna praksa u Americi u ovo doba godine.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +