Ema Bregović za HELLO! o svom umetničkom putu, životu na dve adrese || Hello Magazin!

Ema Bregović o svom umetničkom putu, životu na dve adrese i zemlji koju nije stigla da upozna, ali je za nju jako vezana

„Ema Bregović rođena je u Parizu 1994. godine. Magistrirala je na Školi lepih umetnosti u Nantu 2018. godine. Trenutno živi i radi u Beogradu i Parizu. Kao umetnica čiji su koreni vezani za zemlju koja više ne postoji, bivšu Jugoslaviju, Ema crpi inspiraciju iz univerzuma nerazrešenih konflikata, flukturirajućih identiteta i kontroverznih značenja, analizirajući kompleksna pitanja granica, religija i šizmi“, može se pročitati između korica kataloga za izložbu „Don't Worry“, koja je 12. juna otvorena u prostorijama bioskopa „Balkan“.

Ove naizgled suvoparne reči zapravo opisuju mladu, urbanu devojku, koja na prvi pogled pleni osmehom, neposrednošću i nadasve lepim vaspitanjem. Sa Emom se mogu voditi inspirativni razgovori o „hiljadu i jednoj temi“: od umetnosti do politike, od mode do muzike, o gradovima koje je posetila, ljudima koje je srela... Najstarija ćerka Gorana Bregovića od zvučnog prezimena niti može niti želi da pobegne, ali ne krije da bi medijski prostor koji joj se otvara volela da iskoristi za priču o svojim skulpturama, nikako o poznatim roditeljima.

Izložba „Don't Worry“, u kojoj Beograđani ovih dana mogu da uživaju, nije vaše prvo predstavljaanje radova u glavnom gradu, zar ne?

‒ Ovo mi je treća izložba u Beogradu, prve dve održane su 2015. u „Mikser Houseu“ i Galeriji Ministarstva kulture i informisanja, u ulici Rige od Fere. Nastojim da svake godine učestvujem na festivalu „Dev9t“, a ovog leta sa velikim uzbuđenjem pokazujem svoje radove u bioskopu „Balkan“.

Pročitajte: Goran Bregović skrhan bolom - Smrt voljene žene ga je porazila

Kako biste opisali vaš razvojni put? Imajući u vidu da imate tek 26 godina, nećemo pogrešiti ako konstatujemo da ste još praktično na početku.

‒ Priznajem da me je put prirodno vodio ka savremenoj umetnosti. Znam da nisu laki izazovi za mladog umetnika, ali polako gradim svoj put, ne žurim. Moje ambicije zahtevaju puno vremena i mukotrpnog rada. Ponosna sam što imam priliku da sarađujem sa Fondacijom „Saša Marčeta“, a „Balkan“ je kultno mesto koje zaslužuje da dobije na popularnosti.

Ema Bregović - Osećam veliku slobodu u tome što nigde ne puštam koren

U info tekstu koji prati najavu vaše izložbe može se pročitati i rečenica: „Emin rad odlikuju kompleksni odnosi između našeg društva, umetnosti i politike.“ S obzirom na to da živite na relaciji Pariz‒Beograd, koliko ste u prilici da ispratite aktuelna dešavanja?

‒ Pokušavam da budem u toku, ne samo kada je reč o dešavanjima na Balkanu i u Francuskoj, nego svuda na planeti. Za umetnika je vrlo bitno da je svestan okoline. Umetnici su uvek bili svedoci vremena u kome žive, zato je nepohodno imati pogled na društveni i socijalni kontekst.

Kako, zapravo, izgleda život na dve adrese? Neko bi rekao da je to prednost, za druge bi bila komplikacija koja podrazumeva često pakovanje kofera, promenu sredine, rastanke sa prijateljima...

‒ Za mene je to neophodna stimulacija. Kada ostanem predugo na jednom mestu, mozak mi se usporava i teže nalazim inspiraciju. Osećam veliku slobodu u tome što nigde ne puštam koren, kao slobodni atom.

Pročitajte: Veliki dan! Goran Bregović ne skriva sreću - Za sve je zaslužna ćerka Ema!

U kojoj meri su u vašem odrastanju, vaspitanju, načinu na koji mislite i govorite prisutni svi oni gradovi bivše Jugoslavije koji su obeležili život vaših roditelja, pre svega oca koji je bio i ostao neprikosnovena muzička zvezda od Vardara do Triglava?

‒ Odrasla sam u mešovitoj porodici, u kući se poštovao svaki praznik. To nije bilo vezano za gradove nego za jugoslovensku kulturu koju su moji održavali uprkos životu u Francuskoj. Stekla sam širinu zahvaljujući putovanjima i upoznavanju naših tradicija. Balkanski identitet je još jako snažan. Delimo mnoge zajedničke tačke i trebalo bi razviti svest o tome koliko smo toga udruženi sagradili, a ne nalaziti nove razloge za podelu.

Kako biste opisali vaše detinjstvo? Odrastati uz dve sestre svakako ima mnogo lepih strana.

‒ Rekla bih da sam imala normalno, tolerantno detinjstvo.

Zanimala vas je i muzika, ali ne dovoljno da postane profesionalni izbor.

‒ Završila sam nižu muzičku i nižu baletsku školu, sviram klavir, ali me je srce vuklo ka vajarstvu.

Jesu li roditelji podržali vašu odluku da upišete likovnu akademiju ili je bilo sugestija da razmislite o još nekim opcijama?

‒ Imajući u vidu da sam se rodila u porodici umetničkih duša, bilo je sasvim normalno da me to privlači. Afiniteti su mi se više razvijali prema muzici, dizajnu i umetnosti nego prema naučnim strukama. Roditelji su me uvek podržavali u mojim odlukama, mada mislim da ništa od onoga što sam želela za njih nije bilo iznenađujuće.