Mirjana Karanović govori o svom nemirnom duhu i istraživačkom, humanom i kreativnom pristupu sceni i životu || Hello Magazin!

Dobitnica ovogodišnje nagrade „Žanka Stokić“, glumica Mirjana Karanović svoj neosporni dar pretočila je u neke od najupečatljivijih uloga jugoslovenske kinematografije. Umetnica koja je nedavno dobila prestižnu nagradu za stvaralački doprinos pozorišnom i filmskom životu Srbije ostvarila je više od osamdeset uloga na velikom platnu, za koje je često bila nagrađivana ovde i u inostranstvu. Predavač je na „Akademiji umetnosti“ u Beogradu od 1995. godine. Iza njenih povremenih oštrih nastupa u javnosti kriju se neosporna emotivnost i suptilna duša harizmatične umetnice. Po sopstvenom priznanju, najviše je uznemirava nepravda prema slabijima, sa kojom ne može da se nosi, zbog čega je humanitarno i društveno angažovana. Uvek je u javnosti isticala slobodu i bila svesna političke i društvene realnosti. Šarmantna glumica se pre nekoliko godina našla u centru pažnje medija zbog romanse sa dvadeset godina mlađim sarajevskim glumcem Erminom Bravom.
- Ermin Bravo je nešto najbolje što mi se dogodilo u poslednjih nekoliko godina, on mi je veoma važan u životu - rekla je 2003, ali od tada više nikada nije govorila o njemu, niti o svom ljubavnom životu.
- Smatram da sam najbolja na sceni. U privatnom životu se ne dopadam sebi. Za mene je scena prostor apsolutne slobode i moja životna potreba, moje kraljevstvo - izjavila je nedavno povodom osvajanja prestižne nagrade „Žanka Stokić“.
Danas je ova Beograđanka aktuelna zbog novog projekta, predstave „Ja i ti“, u kojoj je supervizor. Komad je urađen po motivima filma „Šta se desilo sa Baby Jane?“ i premijerno je izveden na sceni „Bitef“ teatra 8. aprila, kada je doživeo veliki uspeh.
Na početku razgovora za magazin „Hello!“ umetnica kaže da nije inicijator predstave „Ja i ti“:
- Inicijatori predstave su glumice Branka Stojković i Olivera Viktorović-Đurašković, koje su autori. One su radile na tekstu i predstavi pre nego što sam se ja pojavila u tom projektu kao supervizor - neko ko je prepakovao, uobličio u „okvir“ ono što su njih dve donele na scenu. Nešto sam izbacila, a nešto dodala. Supervizor sam u najboljem smislu reči. U onom što su one napravile prepoznala sam potencijal koji se razvio, a videla sam i slabosti u komadu. Na kraju sam postavila svetlo i sredile smo neke tehničke stvari, kao i muziku. Danas imamo zaokruženu predstavu.
Da li je ovo prvi projekat u kome ste supervizor?
- Petnaest godina sam profesor, i svaki put kada moji studenti diplomiraju, ja sam zapravo supervizor njihovih projekata. Ovo je prvi put da radim s glumicama koje nisu diplomci, već glumci sa iskustvom. To je drugačiji rad, njima ne moram da držim lekcije i da im ponavljam stvari kao što radim mojim studentima. Njih moram da podsećam na ono što je važno za proces rada na predstavi.
Je li vas film o „Baby Jane“, koji je pre pedeset godina bio nominovan za pet „Oskara“, bio inspiracija za rad?
- Kako da ne. Niko ko je gledao taj film nije ostao ravnodušan. Film nam je bio inspiracija, ali u ovom komadu nismo toliko pratili radnju jer je to bilo nemoguće. Branku i Oliveru sam usmerila ka pričanju priče o sebi kao glumicama. O glumicama koje imaju prošlost, a sadašnjost nije blaga i njima naklonjena. Došla su neka potpuno druga vremena, kada su zvezde u povoju likovi iz rijaliti-programa. Prostor za drugačije vrste ambicija je vrlo sužen. Predstava je više okrenuta ovom vremenu, glumačkoj karijeri i životu koji vode, a ne prošlosti i izmišljenim situacijama. To je ono što njih dve iznose sa sobom na scenu.
Budući da Olivere i Branke neko vreme nije bilo na javnoj sceni, ova predstava je njihov povratak, a vi ste često govorili da bi vam bilo draže kad bi vas u javnosti bilo manje.
- Zato što me često pitaju o stvarima koje nemaju mnogo veze sa mnom. Iako se ne ustručavam da govorim o mnogim stvarima, to mogu jednom, dva puta. U suprotnom, postajem „dežurni izjavljivač“ nekih stvari a to je na kraju pozicija koja mi ne prija. Osećam kao da sam ubačena u nekakvu situaciju u kojoj političare i javne radnike stalno pozivaju da komentarišu razne stvari. Nisam to želela. Jedno je kad pročitaš lep i pametan intervju koji si dao, ali nikako ne želim da popunjavam strane u novinama i magazinima. Ne volim ni kada me pitaju da komentarišem neki svoj stari intervju.
A goruće društvene teme?
- Neki put mogu da reagujem, ali da stalno komentarišem sve što se dešava jednostavno nije dobro.
Smeta li vam popularnost kada odete u šetnju ili na pijacu?
- U mom slučaju toga nema previše. Ni ja svojim ponašanjem ne provociram narod. Ljudi me prepoznaju i nekada ima dana kada nisam srećna zbog toga, a ima dana kada mi to apsolutno ne smeta. Popularnost nije nešto u čemu preterano uživam ili za čim čeznem.
U čemu je tajna vašeg besprekornog tena?
- Ne pušim, ne pijem alkohol niti gazirana pića, ni kafu. Hranim se makrobiotičkom hranom. Od 1992. sam vegetarijanac, a makrobiotičar sam odnedavno.
Uvek ste burno reagovali na nepravdu. Da li je to posledica vaše preterane emotivnosti?
- Vrlo sam emotivna. Neko misli da je to dobro za umetnika, ali se mnogo potrošim na to. Živim u društvu u kome se nepravde teško ispravljaju i kada se čovek bavi time mora da ima jači nervni sistem i da se ne rukovodi emocijama, već da pokušava razumom da reši situaciju. Ja sam samo jedan emotivac u ovom našem „balkanskom loncu“. Veoma me potroši susretanje sa nepravdom. Izuzetno mi je teško da poverujem da postoje ljudi koji nemaju toleranciju prema nemoćnima. Izuzetno sam osetljiva prema ljudima koji su slabiji i nezaštićeni - deca i manjinske grupe. Teško mi je kada vidim nepravdu koja im se dešava.
Bavite li se nekim sportom ili rekreacijom?
- Sada za to nemam vremena koliko bih volela. Šteta, jer je divno vreme. Uživam da radnim danima na Adi Ciganliji vozim rolere, jer nema gužve. Svako jutro ustanem, odvezem se na Adu, napravim dva kruga i popijem nešto osvežavajuće u nekom od kafea. Tako sam skoro svaki dan provodila do novembra prošle godine, a onda je počelo loše vreme. Nisam previša zaluđena za sport, više volim da uživam. Najviše mi prija pešačenje.
Imajući na umu današnji brzi tempo života, mislite li da nam nedostaje toplina u međuljudskim odnosima?
- Kako da nam ne dostaje. Ovo vreme ne razumem. Ne govorim o tehničkom napretku već o ljudskom duhu. Kompjuteri su odlična stvar. Koristim kompjuter, moram, dobar je za čuvanje raznih stvari, za pisanje i za komunikaciju.
Koristite li društvene mreže „Tviter“ ili „Fejsbuk“?
- Ne. Ukinula sam „Fejsbuk“ profil, nemam vremena za to. Ako želim da se čujem sa prijateljima u inostranstvu, koji su na drugim kontinentima ili u drugim zemljama, koristim „Skajp“. Često komuniciramo i telefonom. Nemam vremena za društvene mreže i ne razumem komuniciranje pomoću njih.
Mnogo radite. Šta vas čini srećnom posle posla?
- Da sedim u svojoj kući, to me čini najsrećnijom. Uveče dođem posle dvanaest sati posla i opustim se. Na televiziji gledam neku seriju i smejem se.
Imate li kućnog ljubimca?
- Da, živim sa mačkom.