Sanja Beštić: Umetničkim radom želim da predstavim Srbiju na najbolji način || Hello Magazin!

Rediteljka Sanja Beštić, koja poslednjih deset godina živi i radi u Njujorku, gde je nastavila školovanje na prestižnom fakultetu Li Strazberg, bori se da svoju zemlju kroz umetnost predstavi u najboljem svetlu i da pokaže svetu koliko kvaliteta posedujemo. Predstave koje je režirala na Brodveju, "Tesla" i "Džeki i Merilin", privukle su veliku pažnju ljubitelja pozorišne umetnosti u Sjedinjenim Državama, a Sanja je za njih dobila i brojna visoka priznanja. Posle uspešne sezone u "Velikoj jabuci", u Beogradu je nedavno postavila novi "Art Fusion Project" pod nazivom "Heroji".

Nema mnogo mladih ljudi sa ovih prostora koji mogu da se pohvale da su postigli veliki uspeh u Njujorku. Kako se odvijala vaša američka priča?

- U Njujork sam došla sa željom da karijeru obogatim iskustvom koje nijedan grad na svetu ne može da pruži. Zahvalna sam roditeljima koji su toliko verovali u mene i podržali me u možda najsmelijoj i najluđoj odluci u životu, da dođem u "obećanu zemlju" u potrazi za svojim snom i postanem emigrant. Ostavila sam porodicu, prijatelje, beogradske snove i otišla da gazim po trnju u centru sveta, gde je konkurencija ogromna, a svaki od saboraca traga za istim. Život u Njujorku nije lak. Kao emigrant osuđen si na stalnu borbu. Gard stoji, nema opuštanja, a meč je u gostima. I kada padnem, ustajem na devet, baš kao Roki. Ipak, desetogodišnje njujorško iskustvo ne bih zamenila ni za šta. Život ovde me je izgradio, ojačao i naučio. Milioni ljudi gladni uspeha. Nebo koje često ni ne vidim. Osećam samo miris okeana. Beograd je u meni. Ja sam u Njujorku.

Izgleda da ste lako osvojili Brodvej?
- U Americi se trudim da ponosno prikažem sve što Srbija ima da pruži u umetnosti, da promovišem samo najbolje od nje i tamošnjoj publici pružim neku drugu perspektivu. Zato forsiram naše pisce. Njujorški teatar se od evropskog razlikuje u estetici. Arhitektura i sve na šta je naše oko naviklo potpuno je drugačije. Njujork voli alternativnu, andergraund scenu. Postoji više od pet hiljada teatara, organizovanih u pozorišnom distriktu u prečniku od dvadesetak blokova oko Brodvej avenije. Pored žanrovske kategorizacije, takozvani of Brodvej je i tehnički određen brojem sedišta.

Koje teme vas najviše privlače?
- Svaki komad koji odaberem razlikuje se od prethodnog. Obrađujem teme koje su mi bliske, kroz proces prolazim sopstvenu psihoanalizu i prepoznajem iskustveno dobro koje koristim na novom projektu. Tim koji sa mnom sarađuje je kreativan spoj različitih energija i umetničkih mogućnosti. Trudim se da ćutim kad god mogu i da osluškujem ljudsko srce, da slušam saradnike sa drugačijim iskustvom, da procesuiram najbolje od rečenog i da to koristim u životu i na sceni. Iskustvo njujorškog života ne može da se poredi ni sa dva na nekom drugom mestu.

Šta to Njujork ima što Beograd nema, a šta vam najviše nedostaje iz rodnog grada kada se nađete sa one strane Atlantika?

- Njujork je glavni grad sveta, grad u kome Hari sreće Sali i u kome plejboj Ričard Gir upoznaje Vinonu Rajder i zaljubi se u nju u kasnu jesen dok šetaju "Central-parkom", grad u kome kad ostaneš sam kod kuće za Božić, možeš da pobediš kradljivce i shvatiš koliko je porodica bitna, pogotovo kad je nema, grad gde se prosjak koga igra Edi Marfi obogati preko noći, pa narednog dana sve izgubi, jer je život u njemu svojevrsno kolo sreće. Mesto gde tehnologija određuje dan koji počinje i završava se sa suncem, iako se ono ni ne vidi od vrhova visokih zgrada. U tom gradu koji nikada ne spava živi blizu dvadeset miliona ljudi svih nacija, religija i boje kože, i govori se više od osamsto jezika. Beograd, to je porodica, to su odrastanje, uspomene, arhitektura, istorija. Moje prvo stajanje na sceni i iza nje. To su prijatelji, ljubav, saznanje da je sve bilo bolje i želja da sve opet bude bolje. Možda jednog dana.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: PR