Film "Ejmi" otvara ovogodišnju Slobodnu zonu || Hello Magazin!

Jedanaesti filmski festival Slobodna zona biće otvoren u četvrtak 5. novembra u 20 sati u beogradskom Sava centru.

Festival će otvoriti dokumentarni film o kojem se dugo pričalo, "Ejmi" Asifa Kapadije. Ovogodišnje izdanje festivala održaće se od 5. do 10. novembra u Beogradu, Novom Sadu i Nišu u sedam bioskopskih sala.

Poput junaka njegovog prethodnog filma "Sena" i Ejmi (Vajnhaus) na neki način umire pred kamerama – njen poslednji nastup ili makar njegov najtragičniji deo snimljen je mobilnim telefonom 18. juna 2011. na Kalemegdanu u Beogradu.

Umesto trijumfalnog povratka na scenu, Ejmi Vajnahus umire mesec dana kasnije od trovanja alkoholom u svom domu u Londonu. Tokom samo osam godina duge karijere njena krhka pojava, retro-frizura, pogled oivičen ajlajnerom, ekscesi u javnosti, narkotici i alkohol sa jedne i njen nezaboravni glas i izuzetan talenat sa druge strane, bili su pravi magnet za medije.

Njena prerana smrt u 27. godini medijski je praćena kao još jedna klasična priča o životu i smrti rok zvezde. Reditelja Asifa Kapadiju, međutim, zanima ona druga Ejmi – osoba koja se krije iza naslova u tabloidima i bez svetlosti reflektora

Osoba koja je napisala sve one pesme, iz koje izvire taj neverovatni glas. Uz pomoć preko stotinu (audio) intervjua i bezbroj privatnih video-snimaka koje su mu ustupile osobe bliske pevačici, ali i snimaka paparaca, Kapadija tokom više od tri godine rada na filmu virtuozno sklapa portret mlade, talentovane žene, koja rastrzana između ličnih problema i zahteva muzičke industrije, gubi bitku sa agresivnim medijima i na kraju i sa samom sobom. Njena muzika je ključ za razumevanje njene duše i reditelj traži odgovore u tekstovima njenih pesama.

“Tamo sve piše“, kaže Kapadija u jednom intervjuu. Rehab, jedan od njenih najvećih hitova, opisuje možda ključni momenat u njenom životu – na nagovor njenog prvog menadžera i prijatelja Nika Šimanskog, Ejmi je na korak od odlaska na odvikavanje – paradoksalno, njen otac smatra da to nije potrebno i ona ostaje sama sa svojim demonima. Kada je pet godina kasnije menadžment praktično natera da izađe na scenu u Beogradu to je poslednji čin drame kojoj smo svi bili svedoci.

U arhivskim snimcima koje Kapadija koristi u filmu Ejmi nas gleda pravo u oči, jedan na jedan. Ejmi će vas naljutiti, biće vam neprijatno, skretaćete pogled, možda i plakati – zato što je to film o nama i vremenu u kome živimo. Vremenu u kome je sve ogoljeno i javno, jeftino i na prodaju, u kome je (u) medijima sve dozvoljeno, osim istine i pravih emocija.