Tihomir Stanić: Skandali i nepočinstva privlače pažnju, ipak, sve je to privremeno

Vrele avgustovske dane Tihomir Stanić podnosi s "budističkim" mirom - završio je jednu televizijsku seriju, nastavlja drugu, uskoro će se vratiti starim pozorišnim junacima, a pojaviće se i na novom zadatku - u "ulozi" profesora Akademije umetnosti, na kojoj će od jeseni povesti svoju prvu klasu...

Zadovoljan i opušten, na komplimente upućene dobroj kondiciji i izgledu, kaže:

- Radim mnogo i vodim zdrav život, a to mi predstavlja zadovoljstvo. Klonim se trivijalnih tema i onoga na šta ne mogu da utičem. To je sve, nema tu posebne tajne - objašnjava poznati glumac.

Leto provodite radno?

- Završio sam snimanje serije "Psi laju, vetar nosi", po tekstu Radoša Bajića i u režiji Jelene Bajić Jočić. Igram glavnog junaka Stavru, "biznismena" iz predgrađa i s margine života. Do kraja septembra teče snimanje "Ubice mog oca", u kojoj sam načelnik policije Predrag Marjanović. Ponosan sam što ta dva lika, osim boje mog glasa, nemaju ništa zajedničko.

Dugo ste tumačili neke istorijske ličnosti, kralja Aleksandra Obrenovića, Ivu Andrića, Principa, Savu Šumanovića, Crnjanskog, Savu Mrkalja...

- S godinama postaje prirodno da se igraju sve kompleksniji likovi, jer i oni da bi imali iskustvo, moraju da dožive neke godine. Mene u mladosti nije zanimalo ono što jeste većinu mojih vršnjaka. Uvek sam se i družio sa starijim glumcima, bio sam jedan od najmlađih prijatelja Petra Kralja. I kao da sam jedva čekao da dođem u ove godine. Inače, da ponovo zavolim glumački posao pomoglo mi je traumatično iskustvo u produkciji. Ranije sam imao neko osećanje da se od mene kao glumca traži malo i nedovoljno, pa sam poželeo da se bavim i drugim aspektima naše profesije. Sada pokušavam da sva stečena iskustva i energiju sublimiram u svaku pojedinačnu ulogu. Danas mogu da imam uloge, deset godina gore, deset dole: dovoljno sam lep da igram mlađe, a dovoljno je i život na meni ostavio traga da mogu da tumačim i starije i iskusnije.

Da umete uverljivo da igrate i decu, pokazali ste u monodrami "Detinjarije"?

- Volim da se igram! Ali ono zbog čega sam često ispaštao je što se "zaigram" u ulogama koje van scene, sam sebi, nametnem ili izmislim. Sada kada puno igram nisam u toj vrsti opasnosti. Imao sam ja i teške i velike pauze...

Na šta mislite kad kažete da ste ispaštali?

- Poverovao sam da sam ja pozvan i izabran da kažem istinu o Jasenovcu. Deset godina sam pokušavao da snimim film o Dijani Budisavljević i spasavanju dece iz tog strašnog logora, gde bi se kroz priču o jednom humanom poduhvatu otkrila sva monstruoznost ustaških zločina. Pošto sam se razočarao u ljude koji su mi obećavali podršku, odustao sam od filma. Sada sam srećan što ću kao glumac učestvovati u projektu "Akcion DB". Reč je o filmu koji po dnevniku Dijane Budisavljević, snima izuzetna rediteljka Dana Budisavljević s kojom sam se godinama sretao istražujući istu temu.

Rođeni ste u Šeškovcima kod Laktaša, ova velika i bolna tema je vama bliža nego drugima...

- Nažalost, živimo u vremenu kada se sve velike i bolne teme žrtvuju dnevnoj politici. Ja, napokon, koristim privilegiju da u tome ne učestvujem ni na koji način. Možda ću, baveći se kvalitetno svojom profesijom i pedagogijom od septembra, uspeti da na mikroplanu stvorim povoljniju klimu za lepši, bolji i srećniji život, bar u svom okruženju. Od jednog čoveka sasvim dovoljno.

Mislite li da živimo u vremenu kad je istina postala ne samo relativna nego i beznačajna?

- Istinu ne treba tražiti po medijima i rijaliti programima i, pre svega, ne u politici. Već u umetnosti i živom kontaktu s ljudima. Tu je ona vidljiva i neprikosnovena. Svako od nas, suočen sa sobom, zna šta to pokušava da sakrije. I u zavisnosti od toga da li se plaši istine ili je spreman da se s njom suoči - određen je stepen njegove slobode. A sloboda je najsvetiji i najplemenitiji cilj kojem čovek može težiti.

Koja su vaša suočavanja sa samim sobom bila najdramatičnija?

- Nisu to stvari o kojima čovek može pričati za novine, ma koliko želeo... Da parafraziram Nikolu Teslu: ako bismo uspeli da shvatimo da svu svoju snagu dobijamo iz svetlosti, lepote i samilosti, mogli bismo osetiti da smo samo jedan ton u sveopštoj harmoniji. A to je dovoljno da budemo nešto posebno i naročito.

Pominjete umetnost, ali i u njoj ima i te kako licemerja. Spletkarenja, neiskrenog tapšanja po ramenu, prećutkivanja zarad nezameranja?

- Sve to, pa i nagrade i priznanja, izbledi i zaboravi se. Večno traje samo ono istinsko i neponovljivo uzbuđenje koje osetite u kontaktu s pravom umetnošću, bilo da je stvarate, bilo da ste svedok i saučesnik. Publika je uvek saučesnik, jer u zavisnosti od njenog sastava, spremnosti da učestvuje u predstavi, pažnje s kojom je prati, energije koju daruje - takođe, zavisi rezultat. U pozorištu svaki glumac, u istoj ulozi i predstavi, iz večeri u veče je drugačiji.

Dešava se da glumac u očima savremenika bude "veći", ali i nepravedno "manji" od sopstvenog talenta? Zašto?

- Skandali i nepočinstva privlače pažnju, ipak, sve je to privremeno. Samo uloge koje opstaju, na filmskom platnu ili u pozorišnim sećanjima, trajno određuju veličinu nekog umetnika. Vreme sve dovede na svoje mesto.

Koji su glumci, po vašem mišljenju, imali tu sudbinu?

- Čak i oni koji su igrali sa Đuzom Stoiljkovićem nisu bili svesni koliko je bio veliki. Jer, u privatnom životu se trudio da bude gotovo neprimetan. Takav primer je i Milutin Butković, Cica Perović, Dragan Maksimović, Predrag Laković i mnogi drugi.

Neki kriju tajne zanata, a neki ih rado dele s drugima?

- Svi dobri glumci čeznu za dobrim partnerom. Bez obzira da li igraju sa sebi ravnim ili boljim od sebe. Dobri se, istina, nikada ne porede niti takmiče. Bilo kako bilo, uz dobrog partnera glumac u sebi otkriva kvalitete za koje nije ni znao da ih poseduje. Lično, siguran sam da se naučiti može samo od mlađih od sebe. Jer iskustvo je lično i neprenosivo. Zato se i radujem što ću od jeseni biti profesor i s rediteljem Milanom Neškovićem voditi klasu.

Koje od uloga u vašoj dosadašnjoj karijeri verujete da će biti posebno upamćene?

- Do sada smem da kažem da su to, na televiziji, kralj Aleksandar Obrenović i, možda, ovaj Marjanović u "Ubicama mog oca". U pozorištu je to Platonov u "Divljem medu", Mefisto u "Faustu", monodrama "Detinjarije"...

Uskoro ćete dobiti i prvu generaciju studenata?

- Mene niko ne bi primio na glumu osim Dejana Mijača! Imao sam "šprah feler" i ogromnu tremu. On me je nekako prepoznao i primio na klasu. Možda ja to isto dugujem nekom budućem glumcu...