Vesna Dedić o životnim greškama: Samo iz dobrih iskustava učimo, od loših se lečimo

U njenoj emisiji mnogi poznati glumci, muzičari, umetnici, sportisti, svi koji su na neki način postali simboli beogradskog duha, otkrivaju kako su uspeli da ostvare snove, prevaljujući korak po korak uz Balkansku. U njenim knjigama, melanholičnim vodičima kroz komplikovane ljubavne sudbine, žene različitih generacija pronalaze rešenja za emotivne zagonetke, često i utehu posle promašaja. Vesna Dedić upravo je objavila deseti roman “Ne gledaj preko ramena”, što je, u ovdašnjem literarnom svetu, podvig vredan svakog komplimenta.

Dok se sprema za nove priče iz Balkanske i razmišlja ko bi sve naredne sezone mogao da prošeta čuvenom ulicom, Vesna nam otkriva koliko je ličnih iskustava utkala u svoje romane, šta je naučila iz grešaka koje je pravila na ljubavnom polju i kako će proslaviti izlazak jubilarne knjige.

- Odlučila sam da jubilej obeležim lepim i neobičnim poklonom čitateljkama. Imala sam sreću da tu moju želju usliši Sergej Ćetković, koji je napisao tri pesme. Naslovnu baladu „Ne gledaj preko ramena“ peva Saša Matić, a dve meračke, za lumpovanje, izvode Sergej i Aco Pejović. Aranžmane je radio Aleksandar Sofronijević, dok se u spotovima kao glavne junakinje pojavljuju Marija Kilibarda, Kalina Kovačević i Sanja Marinković. Čak su se i Lepa Couture i Mladen Baron, koji ne znaju gde im je glava od posla, s radošću priključili snimanju spotova koji bi trebalo da dočaraju ne samo roman već i atmosferu gospodskog Beograda s početka 20. veka, ali i ovog danas - objašnjava popularno televizijsko lice i autorka bestselera koji poslednjih godina obaraju rekorde na listama najčitanijih i najtraženijih.

Koje se poruke kriju u naslovu “Ne gledaj preko ramena”?

- Prva poruka je u skladu sa „Biblijom“, u kojoj lepo piše da ljubav i brak ne treba da budu mučeništvo. Druga glasi da žena mora da bude dama i sa 16 godina i sa 80, što znači da ima samopoštovanje čak i kada nema samopouzdanje, da ume sebi da oprosti i ugodi, da bude mila kada su svi oko nje grubi, vredna dok svi drugi dremaju, bezobrazna kada prilika nalaže finoću, nasmejana ili plačljiva u zavisnosti od toga kako se ona oseća, a ne kako drugi od nje traže. Treću poruku nosi lik dr Slavke Mihajlović, koja je kao jedini lekar u Beogradu u vreme Prvog svetskog rata spasavala građane, inicirala osnivanje „Ženske stranke“ i prve bolnice za žene i decu. Zaboravljena je. Kao što je zaboravljena i prva žena arhitekta, prva žena pilot i još mnoge. Niko me ne može ubediti da je slučajno to što je kroz medije i istoriju Srpkinja predstavljana kao mučenica domaćica, dok su se u zaborav slale sve one predivne i obrazovane, lepe i evropski orijentisane.

Za razliku od ostalih pisaca, promocije vaših dela pravite na neuobičajenom mestu - u kafani. Tada obično niko ne želi da ide kući. Jeste li već rezervisali sto za novu knjigu?

- Ovog puta pravim žurku u bašti moje drugarice Zorice na Dedinju. U skladu s romanom, jer je kuću početkom veka sagradio jedan Beograđanin za svoju verenicu, Ruskinju. Meni su dosadne promocije na kojima glumci čitaju delove iz knjige, a kritičari hvale pisca. Ja volim da svima bude lepo, uz vino, hranu i pesmu, i da se na taj način obeleži ulazak romana među čitaoce. Ne volim društvene događaje koji su parade kiča i skupih toaleta na crvenom tepihu i gde svi dođu da se slikaju, pa odu. Obično sa najužim krugom prijatelja u svečanoj haljini završim na pljeskavici u lepinji na Autokomandi.

Vesna Dedić: Ćerka mi je zabranila da pričam o njoj, ali sam zaista zadovoljna majka

U romanu „Pola duše“ glavna junakinja pitala se zašto nema sreće u ljubavi. Da li ste vi u međuvremenu pronašli sreću?

- Zrela sam žena, naučila sam kako da budem srećna i da uživam nezavisno od činjenice da li je princ na belom konju stigao ili tek galopira prema meni. Naučila sam i da vreme ne treba meriti prema muškarcu, iznosu plate, čak ni prema detetu, već isključivo prema sebi. Najvažnije je da postoji neki razlog, neki “znak pored puta“, da čovek veruje u sreću i kada je nema. Taj znak me je spasavao. Iskreno, meni se sreća nikada nije desila, ali uvek sam se mnogo trudila da bih je ostvarila.

Jeste li se ikada vraćali starim ljubavima? Sećate li se često bivših partnera i svega što vas je vezivalo za njih?

- Ajoj… Sramota me je da kažem, jer ako neki pročita možda će biti ljut. Ničega se ne prisećam, ne volim da slušam stare pesme, da odlazim na mesta na kojima mi je nekada bilo lepo i da se vraćam muškarcima koje sam davno prestala da volim. Ko me jednom podstakne da mu okrenem leđa taj nema prava da ga ikada više pogledam preko ramena. Kao što kaže stih iz Sergejove pesme: “Gledaj pravo ispred sebe, nek’ ti noge zabrane da se vratiš pored mene.” Eto, mene noge slušaju i idu napred. Od rikverca priznajem samo onaj kada se parkiram.

Od čega zavise vaše samopouzdanje i duševni mir? Reklo bi se da toga imate napretek.

- Upravo tako, “reklo bi se”. Ne poznajem ženu, osim ako nije umobolna, koja poseduje apsolutno samopouzdanje ili duševni mir. Jesam zadovoljna, ali dođu i dani kada me stignu nemiri i malodušnost. Srećom, imam i volje da sebi kažem: “Sad je dosta”. Imam i ljude kojima verujem kada mi kažu: “Ne budi glupa”. Najviše patim kada mi govore da sam jaka žena. Deo te patnje sam prenela i u ovaj roman. Moja junakinja kaže da nije sigurna da li je “jaka žena” ili su prosto okolnosti bile takve da je morala da bude jaka kako bi preživela. Sanjam trenutak kada ću moći da pokažem sve svoje slabosti.

Verujem samo u ljubav na prvi pogled, onu koja počinje sa strašću. Drugi pogled je pametniji i dugovečniji, ali nikad mu nisam davala šansu

Često se žalimo da više nema pravih muškaraca. S druge strane, ima li pravih žena?

- Ima i jednih i drugih, ali nema okolnosti u kojima mogu da se pokažu u pravom svetlu. Muzika je preglasna, vremena je premalo, novca je tek za prehraniti se... Sve te okolnosti utiču na čoveka. Mladi lekar koji ima platu čisto da podmiri osnovnu egzistenciju ne može da se udvara onako kako bi hteo, niti mlada lepa menadžerka koja radi 12 sati dnevno može da bude zanosna poput neke starlete. Surovo je ovo vreme, traži mnogo razumevanja i tolerancije od ljudi koji nemaju prava ni sebi da oproste grešku.

Vesna Dedić: Godine mi nisu ništa donele, sama sam sebi donosila i dobro i loše

A post shared by Vesna Dedić (@dedicvesna) on Jan 24, 2018 at 2:11am PST

Koje ste greške najčešće pravili na ljubavnom polju? Šta ste sve naučili iz loših iskustava?

- Pravila sam sve greške koje postoje. Kao svaka zaljubljena žena, pokazivala sam se boljom nego što jesam, odustajala od sebe i svojih ambicija ne bih li mu se dopala, verovala da će se promeniti u ime ljubavi prema meni. Ništa nisam naučila iz loših iskustava. Samo iz onih dobrih se uči, a od loših se lečiš. Dobra su mi davala za pravo da verujem da me ljubav uvek negde čeka. Najvažnije je da sam sebi oprostila sve greške.

Kako izgleda vaš princ na belom konju? Šta sve mora da ima, osim konja i mača?

- Treba da ima pogled i da proradi takva „hemija“ da ne primetim ni konja ni mač. Ni oklop! Da siđe s konja i krene sa mnom, bez žurbe, tim putem na kom smo se sreli. Da me prati i onda kada ja pomislim da je pametno da skrenemo levo, iako on veruje da bi bilo bolje da idemo desno. I ključno, da me ne grdi ako se ispostavi da je bio u pravu. Da me zagrli i kaže „bravo“ ukoliko se pokaže da sam izabrala pravi put. Takvi prinčevi ne postoje, ali, eto, u ljubavnim romanima i novinama se priča i o njima. Imati o čemu da maštaš i znati šta želiš uslov je da ti se desi ono o čemu sanjaš.

Verujete li u “prvi pogled”? Da li je bitan taj premijerni utisak koji neko ostavi na vas ili dajete šansu i drugom?

- Ja i verujem samo u ljubav na prvi pogled, onu koja počinje sa strašću i zaljubljenošću. Drugi pogled je već nešto što je mnogo pametnije, najčešće i dugovečnije, ali nikada nikom nisam dala šansu na osnovu njega. U tom smislu uvek sam bila površna i ne previše pametna. Žene koje kao ja padaju na prvi pogled udaraju direktno glavom o pločnik kada se razočaraju, ali sve je bolje od nedostatka strasti. Dosadno je bez te požude iz prvog pogleda.

Verujete li u prijateljstvo posle ljubavi?

- Verujem u prijateljstvo posle nekih pokušaja veze i kratkotrajne strasti, ali posle velikih ljubavi toga nema. Osnovni postulati prijateljstva su odanost, iskrenost i poverenje, a ljubav je nešto što podrazumeva sve tri kategorije, pored fizičke privlačnosti. Ljubavi prestaju kada se nešto od toga izgubi, a upravo to nas najviše boli. Ne mogu da budem prijatelj sa nekim ko mi je naneo bol.

Iz loših iskustava nisam izvukla nikakve pouke. Na ljubavnom polju pravila sam sve greške koje postoje. Ali, važno je da sam to sebi oprostila

Svedoci smo da ljudi često ostaju u lošim brakovima iako nisu srećni sa partnerom. Zbog čega nam je lakše da trpimo veze koje nikud ne vode nego da okrenemo novi list?

- Poslednja sam koja ima pravo da govori o tome. Nikada ništa nisam mogla dugo da trpim. Ne vidim smisao. Šta se dešava posle trpljenja? Ništa. Ako dođete u situaciju da bilo šta trpite, jedino pametno što možete da uradite je da smislite najbolji mogući plan za beg. Razumem da u lošim brakovima ostaju ljudi koje zdravstveno stanje sprečava da počnu novi život, a sva ostala opravdanja su ili licemerna ili su luzerska obmana. S druge strane, većina voli da živi sa oreolom žrtve jer je mnogo lakše trpeti nego biti pobednik. U našoj kulturi svako žali žrtve i trči da im pomogne, dok su pobednici uvek sumnjivi.

Da li ćerka Lenka ponekad od vas zatraži neki emotivni savet?

- Nikada joj nisam davala savete, ali uvek smo samo razgovarale o svemu. Iz tih razgovora izvlačila je ono što je u skladu sa njenim karakterom i senzualnošću. Deca ne treba da budu bolja verzija nas, niti naša kopija, jer su oni drugačije ličnosti. Uspešno roditeljstvo podrazumeva da dete ne liči ni na mamu ni na tatu, već da je to potpuno novo biće koje imamo čast da upoznamo i pomognemo mu da sa navršenih 18 godina počne da brine o sebi bolje nego što smo mi brinuli o njemu. Kada je reč o emocijama, učila sam je isključivo da poštuje svoja osećanja i da ih ispoljava onoliko koliko je u stanju da se suoči sa posledicama njihovih iskazivanja.

Šta je idealna mera ljubavi i sreće? Može li se živeti bez ljubavi veće od života?

- Mislila sam da ću sa 50 godina iz rukava sipati odgovore na ovakva pitanja, ali evo, posle nekoliko ljubavi, 10 ljubavnih romana i više od 500 intervjua u kojima su najumniji ljudi pričali o toj ljubavi, ja i dalje ne umem da kažem nešto iza čega bih 100 posto stala. Meni je mera sreće kada me Lenka pozove preko „Skajpa“ i kada u njenim očima vidim hrabrost i vedrinu. Da li ljubav može da bude veća od života? Mislim da ne. Život je toliko lep da nam ga nedostatak bilo koje vrste ljubavi - bilo da ona dolazi od majke, oca, muža ili prijatelja - ne sme uništiti.

Kako se snalazite sa protokom vremena? Osećate li teror mladosti koji se nameće sa svih strana?

- Naravno da ne volim što vreme tako brzo leti. Ubeđena sam da se u poslednjih 10 godina čak ubrzalo. Sledim se kada pomislim da ću tek još koju deceniju biti na ovom svetu, a da toliko stvari nisam uradila, videla, osetila. S druge strane, takva razmišljanja su besmislena i glupa, jer je život samo ovo sada. Teror mladosti ne osećam, jer po prirodi nisam sklona ni da prihvatim, ni da podnesem bilo kakvu vrstu terora. Svesna sam da imam samo jedno telo i jednu glavu, i trudim se da ih hranim onako kako priliči mojim godinama. Želim da i u osamdesetoj imam energije i pameti kao sada. Promenila sam način ishrane, više spavam i više se krećem nego kada mi je bilo 20, jednom godišnje kontrolišem zdravlje, ali je najvažnije to što još učim kao početnik i što imam navike i interesovanja kao u tridesetoj.

Planirate li da i ovo leto provedete u Pržnom, živopisnom mestu pored mora na kojem pronalazite inspiraciju?

- Otkriću vam, najiskrenije, da sam ovaj roman zbog obaveza pisala u Beogradu. U aprilu sam shvatila da mu nešto nedostaje. Spakovala sam koferčić, otišla u Pržno i na terasi „Maestrala“ 10 dana prekrajala i dopisivala knjigu. Vratila sam se u Beograd sa emocijom koju nije imala bez te „ruže vetrova“, one što se javlja kada sunce izlazi i zalazi nad Pržnom. Novinari tabloida obično zabeleže kako tamo pijem „lozu“ i izležavam se na plaži, a ne vide kada se zorom sa ribarima budim i mašem im sa terase dok ispisujem stranice novih priča.