Ivan Bosiljčić: Za porodicu bih žrtvovao život

Prethodnih meseci glumac Ivan Bosiljčić imao je nekoliko pehova na pozorišnoj sceni. Prvo je povredio nos, a potom je tokom izvođenja mjuzikla "Zona Zamfirova" bio u životnoj opasnosti. Naime, dok je pevao pesmu otkačio se luster sa sigurnosnih sajli, na visini od pet metara. Neustrašivi Užičanin, dobitnik ovogodišnje "Sterijine nagrade" nije ni pomislio da prekine predstavu.
Na premijeri predstave "Srpska trilogija", koja je pre dve nedelje održana u Narodnom pozorištu, Ivan se poklonio publici posle izvođenja komada posvećenog Prvom svetskom ratu, i nagrađen je velikim aplauzom prepune sale. Istog dana je u foajeu Narodnog pozorišta njegovoj supruzi, tridesetogodišnjoj pevačici Jeleni Tomašević uručena nagrada za doprinos u kulturi. Taj uspeh supružnici su proslavili u porodičnom domu u centru Beograda sa kćerkom Ninom. Na radost njihove jednoipogodišnje mezimice, Ivana uskoro očekuje i premijera crtanog filma "Zaleđeno kraljevstvo", u kome je pozajmio glas glavnom junaku Kristofu.
Bosiljčić za magazin "Hello!" iskreno govori o radosti umetničkog stvaranja, sreći što pored sebe ima ženu kakva je Jelena i njihovom najvećem blagu - kćerki.

Kakvi su vaši utisci posle premijere predstave „Srpska trilogija“ u Narodnom pozorištu?
- Ljudi mi najviše govore da je „Srpska triologija“ jedna od „najčasnije“ odigranih predstava. Naime, niko od šesnaest glumaca na sceni, i niko u autorskom timu, sa rediteljem na čelu, nije želeo da sebe postavi u prvi plan, nego je uvek iznad nas lebdela tema i žrtva o kojoj predstava govori. Svi koji su pogledali „Srpsku trilogiju“ iznenađeni su da je reč o antiratnoj drami kojoj posebnu notu daju humor i duhovitost bez kojih nema ni duhovnosti.

Da li ste saznali nešto o istoriji svoje porodice i precima dok ste se pripremali za predstavu?

- Ne postoji nijedan među nama koji nije otkrio da su mu preci učestvovali u Prvom svetskom ratu i povlačenju vojske preko Albanije. To iskustvo bilo je za nas okrepljujuće. Moj čukundeda sa očeve strane, kaplar Branko Bosiljčić, nosilac je „Albanske spomenice“ 1915. godine, a ime čukundede sa mamine strane, Radomir Ilić, upisano je na Srpskom groblju u Solunu. Kada sam razmišljao o tome za koga igram ovu predstavu, shvatio sam da je svakako igram za moje dete i za generacije koje dolaze, a posvećujem je precima.

Šta biste vi žrtvovali za svoju porodicu?
- Žrtvovao bih život, sve što imam, i to bez razmišljanja.

Da li kćerku Ninu vodite u pozorište?
- Nina je još mala za pozorište, pre bi joj se dopalo da sve to izgleda kao neka igraonica u kojoj bi ona mogla da pravi nestašluke. Možda je i vreme da je dovedem u pozorište, da vidim kako će da reaguje, pa, i ako napravi neki nestašluk, deci je sve oprošteno.

Nina je nestašna?

- Ona je divna, vrlo je živahna, ali nije nevaljala. Uvek nas posluša iako je puna energije. Obožava drugu decu, što znači da nećemo imati problem sa njenom socijalizacijom, pa već razmišljamo kada da je upišemo u obdanište.

Razmišljate li i o proširenju porodice?
- Razmišljamo, ali to samo možemo da priželjkujemo, jer se to teško planira.

Uočavate li neke svoje osobine kode kćerke?
- Ona je osamdeset posto svoja. Jelena i ja se preslišavamo kakvi su naši roditelji, rođaci i od koga je Nina mogla da nasledi koju osobinu. Možda je malo tvrdoglava na mene i privlače je neki „ekstremni sportovi“, kao i mene. Ja sam se zanosio paraglajdingom i ski-kajtingom, samo se plašim da i u tome ne krene mojim putem. Voli da se vrti oko sebe dok joj se ne zavrti u glavi i onda uživa u tom osećaju propadanja i slobodnog pada, što mi je dobro poznato. Ipak, potrudiću se da je s vremenom odviknem od toga i da je usmerim tako da joj nešto drugo izaziva adrenalin.

Koliko su vas brak i roditeljstvo promenili?

- Ne znam da li postoji neko koga te dve okolnosti nisu promenile. Niko nije imun na takve promene. I na profesionalnom planu sam doživeo novine, postao sa član ansambla Narodnog pozorišta, i sve mi to prija. Po prirodi sam osoba koja voli promene, kada se dese tamo gde su potrebne, a Bog mi je dao da mi se na porodičnom planu sve ostvari baš onako kako sam želeo.

Pomažu li vam bake i deke u brizi oko deteta?
- I moji i Jelenini roditelji još rade, pa samo vikendom mogu da dođu kod nas. Ali šta je preživljavanje od ponedeljka do petka kada imamo motiv slobodnog vikenda. Jeste nezgodno uskladiti obaveze, ponekad nam pomogne naša prijateljica Mima, koja je uvek tu za nas, ali Nina je uglavnom sa nama. S nestrpljenjem čekamo da bake i deke odu u penziju.

Da li biste sa suprugom Jelenom snimili duet?
- Iskreno, ne bih mogao da stanem „rame uz rame“ ispred mikrofona sa takvim pevačem kao što je Jelena. Možda jednog dana u šali, ali Jelena je ozbiljan muzičar, a ja se trudim da budem ozbiljan glumac i smatram da bi svako trebalo da ide svojim umetničkim pravcem.

Imate li sreću da vam supruga pevuši dok, na primer, kuva ručak?

- Apsolutno, to je najveća privilegija koju imam. Pored toga prvi čujem sve njene pesme koje snimi, i ne samo njene već i njenih kolega i bliskih saradnika.

Da li i dalje ponekad slikate?
- Ne slikam više, počeo sam da fotografišem. Moj pokojni deda Ivan, po kome sam dobio ime, bio je ozbiljan slikar, a ja sam ubrzo shvatio da je slikanje statičan oblik izražavanja za moje pojmove, pa sam pre nekoliko godina kupio profesionalni fotoaparat. Imam izvanredne porodične albume. Priznajem da ne mogu da fotografišem samo jednom i da naša porodična fotografisanja traju satima. Dragim ljudima umem da kažem kako će jednoga dana biti srećni zbog tih uspomena.

Šta nam možete reći o neprijatnostima koje su vam se dogodile na sceni?
- Uvek sam govorio da je mjuzikl zapravo zahtevna sportska disciplina. Sada imam sportske povrede od mjuzikla da to dokažem i da se njima ponosim. Koliko god da je bilo bolno, u tom trenutku ništa nisam osećao, ali sam video da su drugi ljudi bili veoma uplašeni. Moje je bilo da ostanem pribran, jer sam bio na sceni. Nedavno sam čitao članak o Nemanji Vidiću, u kome su pobrojane sve njegove povrede. Tri puta je lomio nos te, ako posmatram iz tog ugla, ja sam još „čitav“. Malo mi imponuje da budem u društvu ljudi koji stradaju za svoj posao, ali bih generalno morao da se čuvam jer sam otac, pa je bitno da ostanem u jednom komadu.

Kako je proteklo snimanje serije „Urgentni centar“?

- Priprema za snimanje bila je jako lepa, čak smo nekoliko noći proveli na dežurstvu u Kliničkom centru na Bežanijskoj kosi. To nam je bilo vrlo korisno, ali nedovoljno, jer za ovakvu seriju potrebna je mnogo veća priprema. U decembru nastavljamo snimanje, pa planiram da iskoristim pauzu da se što više edukujem o tome.

Ponovo ćete biti u uniformi.
- Drago mi je da se ova serija snima jer u poslednje vreme o lekarima pišu ružne stvari, što baca senku na medicinsko osoblje u Srbiji koje svakodnevno spasava ljudske živote. Nije lako nositi njihovu uniformu, pa ni u seriji. Mi, glumci, staćemo na stranu lekara koji su istinski heroji sadašnjice.

Da li vam se sve što ste priželjkivali ostvarilo?
- Želeo sam ispravne stvari. Posmatrano iz ugla poslovice koja kaže da bi trebalo da pazimo šta želimo, naglašavam da sam jedan od glumaca koji ima mnogo sreće. Ne kockam se sa srećom i svaku ulogu radim kao da mi je prva, dajem apsolutno sve od sebe, a to je najviše što mogu iz zahvalnosti prema životu koji mi daruje ovako sjajne ljude sa kojima radim i divne uloge koje dobijam. Nadam se da dostojno gradim sve te likove koje igram, a ukoliko nešto nedostaje, verujem da će zrelost sve to ispraviti.

Planirate li novogodišnji koncert?
- Nastupiću u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu, 22. decembra. Odabrao sam vojvođansku prestonicu jer je ona obeležila moj život. Posle dvanaest godina otkako sam diplomirao glumu i dobio „zeleno svetlo“ da mogu da radim u teatru, usled promene sistema studiranja, namnožili su mi se neki teoretski ispiti. Svih ovih godina izlazio sam na teoretske ispite i mnogo mi je prijalo da još jednom prođem kroz filozofiju, sociologiju, jugo-dramu. Konačno sam pre dva meseca diplomirao. U junu, na „Sterijinom pozorju“ u Novom Sadu dobio sam izvanrednu nagradu za glumu, te moram ovu godinu da završim sa Novosađanima. Oni su ozbiljan deo mog života, pa sam im pripremio divan program koji se zove „Par stihova za nas“.

Možda je kombinacija brdovitog Užica i ravnice uticala da budete uspešni u Beogradu?
- Život u Novom Sadu me je odlično pripremio za Beograd. Da sam pravo iz Užica došao u srpsku prestonicu, Beograd bi me slomio kao trsku. Ovo je stvarno grad koji treba izdržati, ne samo teret i zamke, nego i lepote i radosti. Sve nam je dato, ali nam nije sve na korist.

Čemu se radujete u narednom periodu?
- Radujem se da ću 21. decembra, dan pred koncert u Novom Sadu, imati premijeru novog Diznijevog crtanog filma. Pozajmio sam glas glavnom junaku izvanrednog crtanog mjuzikla koji se zove „Zaleđeno kraljevstvo“. To je možda najbolji animirani film koji sam video u prethodnoj deceniji. Inače, borim se za to da naša deca gledaju što više sadržaja na srpskom jeziku.

Intervju: Jelena Vlahović, Life Content

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +