Ivana Mihić: Gluma "zapisana" u genima || Hello Magazin!

- Usred hladne zime, 13. januara u 20.30 sati moja majka Vera Čukić, nakon više od dvadeset sati teškog porođaja, donela me je na svet. Bila sam jedna od malobrojnih beba sa prilično gustom i dugačkom kosom koja je neukrotivo provirivala ispod belog povoja i po kojoj me je mama mogla lako prepoznati iz daljine - počinje priču o svom životu glumica i producentkinja Ivana Mihić.
- U to vreme živeli smo na Banovom brdu. Pošto sam prohodala već sa deset meseci, vrlo brzo sam napravila i svoje prve „klizove“ na malenom klizalištu preko puta naše kuće. Zgrada u kojoj smo živeli vrvela je od mojih vršnjaka, čija imena i danas pamtim. Od jutra do mraka neumorno smo se igrali u prostranom dvorištu gde smo izvodili i predstave dok su u publici sedeli roditelji i komšije. To igranje rasplamsavalo mi je maštu, činilo svaki dan uzbudljivim i nagoveštavalo moja kasnija interesovanja.
Ivana se sa radošću i setom seća svog detinjstva.
- Dečja graja koja je dopirala iz škole preko puta svakodnevno me je mamila i činila nestrpljivom da postanem njen deo. Sa šest godina i sedam i po meseci pošla sam u prvi razred. Nakon par godina uključila sam se u dramsku sekciju, pisala pesme za školski list, imala prve slikarske pokušaje i na gradskom takmičenju osvojila srebrnu medalju, i primljena u muzičku školu - odsek klavir. Sve čime sam se bavila kao dete bila je moja želja i potreba, a roditelji su me podržavali. Leta sam provodila na selu i tamo zavolela život u prirodi. Roditelji i ja smo držali desetak kokošaka i jednog pevca, dve ovce, nekoliko belih zečeva, par kornjača, negovali voćnjak, uzgajali povrće, cveće i mnogo zimzelenih i listopadnih sadnica ispred kuće. Tu sam takođe imala odlično društvo. Igrali smo se Robinzona Krusoa na obalama Dunava i imali družinu koju smo nazvali „Crveni zmaj“. Imali smo i tajno pismo čiju sam dešifrovanu azbuku lično sakrila u rupu između cigli jedne kuće koja se upravo zidala, te se tako ta cedulja i dan-danas nalazi uzidana u zidove.
Glumica kaže da je uživala u bajkama, te da je volela hrabre momke koji su joj otvoreno pokazivali emocije.
- Pojavljivale su se i prve simpatije i događala zaljubljivanja. Sećam se da je jedan dečko iz mog razreda popio punu čašu razmućenih vodenih bojica kako bi mi dokazao da su njegova osećanja prava. Bila sam zabrinuta za njegovo zdravlje, ali mi je i imponovala njegova hrabrost i otvorenost u iskazivanju emocija. U to vreme uživala sam čitajući bajke. Vitezovi i prinčevi, čarobnjaci i veštice bili su sveprisutni u mom unutrašnjem svetu.
Ivani ističe da joj je gluma "zapisana" u genima.
- Sa devet godina snimila sam svoj prvi film „Srećna porodica“ u kome sam igrala ćerku svojoj pravoj mami, a scenario i režiju je potpisivao moj tata. Moje volontersko učestvovanje u filmu bilo je važno zbog druge dece kako bi bili prirodniji. I, zaista, to snimanje filma za nas decu bila je zanimljiva igra. Nismo bili svesni činjenice da zapravo igramo sa vrhunskim glumcima.
Glumica ističe da joj je pored upisa u baletsku školu, selidba u drugi kraj grada bila najveći izazov u detinjstvu.
- Kada sam napunila deset godina preselili smo se na Dorćol. Promena škole, novi drugovi i drugarice, upis u baletsku školu „Lujo Davičo“, život u zgradi bez dvorišta i mesta za igru, predstavljali su za mene potpuno novi izazov, ali su donosili i setu i žal za svim onim što sam do tada proživela i bila prinuđena da ostavim za sobom.
- Interesovanja su mi se prenela na knjige, pozorište i filmove. Pažnju su mi zaokupljali pisci: Selindžer, Hese, Žid, Tolstoj, Prever, Turgenjev i drugi. Za vreme Festa po ceo dan sam boravila u Sava centru. Kada sam imala trinaest godina pozvao me je Goran Paskaljević da igram u filmu „Varljivo leto ‘68“. Ubrzo sam dobila pozive i za filmove „Oktoberfest“ i „Roman o Londonu“.
Plavokosa dama ističe da je pored glume i književnosti mnogo volela slikarstvo, ali da se u "pet do dvanaest" opredelila za glumu.
- Kada mi je bilo šesnaest godina počela sam da izlazim sa društvom u SKC i „Šansu“, prešla iz Prve beogradske gimnazije u Šestu - zbog usmerenog obrazovanja, i tako svakodnevno putovala sa jednog na drugi kraj grada. Tada se pojavila i moja prva veća ljubav sa kojom sam bila u vezi nekoliko godina. Pred kraj srednje škole počela sam da se pripremam za Likovnu akademiju. Napravila sam čitav niz slika u raznim tehnikama a onda, u pet do dvanaest i apsolutnoj tajnosti podruma naše kuće na selu, spremila monologe: „Antigonu“, „Žutu“ i imitacije Tanje Bošković i Vere Čukić. Primljena sam na FDU, odsek gluma, klasa Vladimir Jeftović. Pred kraj druge godine, jedan od prvih glumaca-producenata, izuzetni Bora Todorović, pozvao me je da igram u TV seriji reditelja Faruka Sokolovića „Sarajevske priče“, koja je okupila vrsne glumce. Tokom snimanja u Sarajevu, koje je već bilo puno tenzija i nagoveštavalo burne događaje, stigla je vest iz Beograda, od sjajne Soje Jovanović, da sam dobila glavnu ulogu u čuvenom mjuziklu „Neki to vole vruće“. Tu ulogu sam igrala narednih 14 godina pred rasprodatom salom Pozorišta na Terazijama. U isto vreme pozvao me je Egon Savin da igram Roksanu u „Siranu de Beržeraku“ u Narodnom pozorištu, koju je na istom mestu dvadeset godina ranije igrala moja majka i to sa mnom u stomaku!
Iako je imala značajna glumačka ostvarenja devedesetih godina prošlog veka glumica se nerado seća.
- Nesrećnih devedesetih sve se kretalo ka tragičnom opštem raspadu i ogromnoj nemaštini. Turbo kultura je potiskivala sve vrednosti, ali su na RTS uspeli da snime seriju „Gore-dole“, gde sam igrala jednu od glavnih uloga pored plejade tako velikih glumaca kakva mislim da se dugo neće ponoviti. Istovremeno sam igrala u kultnim predstavama „Trinidad“ i „Maska“. Ljudi su hrlili u pozorište ostavljajući poslednji dinar da bi pobegli od strahota koje su stizale sa svih strana. Nemaština je sve više uzimala danak. Sve je bilo manje posla u profesiji, a turbo folk i vračare zauzimali su glavno mesto, a na RTS primat je imala informativa. Država nije odvajala dovoljno novca za finansiranje filmova i predstava, pa su ljudi iz profesije počeli da se dovijaju. U vremenu najtežem za film, zaista hrabro, jedna grupa glumaca i ja među njima, počinje da se bavi produkcijom. Sa samo 25 godina, kada posla nije bilo niotkuda, nisam htela da sedim i dopustim da mi prođu dragocene godine u čekanju, osnovala sam producentsku kuću „Horizont“ i uspela da proizvedem tokom narednih nekoliko godina, uz ogroman trud, četiri igrana filma, jednu TV seriju i više kraćih formi. Sve sam počela da radim sedeći na podu svoje sobe. Prvih godinu dana sama sebi sam bila i sekretarica i kurir i vozač. Okrenula sam hiljade telefonskih brojeva firmi, obišla Srbiju i uzduž i popreko, obavila bezbroj razgovora sa direktorima predstavljajući projekte koje sam pokušavala da uradim. Moram da priznam da su ljudi u velikoj meri želeli da mi pomognu i onda kada su i sami bili u velikom problemu. Desilo se tako da sam greškom otišla u firmu koja je uveliko bila pod stečajem. Ponudila sam im da otkupe četrnaest mašina za pranje veša koje sam dobila kao sponzorstvo. Računala sam da ću uspeti da ih prodam i tako dođem do para za snimanje. Ljudi iz firme pod stečajem su me zbunjeno gledali i na kraju predložili da im ostavim mašine i da će ih oni zameniti za čips koji ću moći daleko lakše da prodam. I tako sam se rešila mašina, ali sam dobila šleper čipsa koji je imao rok trajanja. Ipak, u to vreme čips se dobro kotirao, pa sam ceo kontingent rasprodala pre isteka roka trajanja. Kroz moje ruke prošao je i pocinkovani lim, cevi svih mogućih profila i cola, burad bitulita, kante gipsa, drvna građa, bodljikave žice… U formi kompenzacije našli su se: sredstva za sterilizaciju, stočna hrana, krmno brašno, džakovi hibridnog kukuruza, traktorske gume i pelene. Filmovi „Mehanizam“, „Kupi mi Eliota“, „Ona voli Zvezdu“, „Siroti mali hrčki“ učestvovali su na više od 50 međunarodnih festivala i osvojili niz nagrada. Na tim projektima bilo je zaposleno više stotina ljudi, a više od trideset autora i glumaca je debitovalo. Zbog svega toga sam veoma ponosna.