Kompulzije - prisilno ponavljanje određenih radnji || Hello Magazin!

„Opsessio“ je reč latinskog porekla i znači „saletanje, navaljivanje, spopadanje, obuzetost nečim“, dok je reč „compulsio“ latinskog porekla i znači „primoravanje, prinudan, prisilan“.
Opsesivno-kompulsivna neuroza predstavlja poremećaj ličnosti koju karakterišu prisilne misli i ideje koje osoba ne može da kontroliše, niti razume razloge njihovog nastanka. Da bi ovakve misli prekinula, osoba razvija odbrambeno, kompulsivno ponašanje koje često odlikuje ritualno ponavljanje određenih radnji. Iako je osoba svesna apsurdnosti svojih rituala, ona razvija takav odnos prema njima kao da je oni štite od prisilnih misli ili od mogućeg lošeg događaja. Ukoliko ih ne uradi, očekuje da će joj se nešto loše dogoditi, što razvija nervozu i nemir. Takvo ponašanje može trajati neko vreme i proći, a može da traje i duže. Najčešće radnje koje vrše te osobe su: da po nekoliko puta proveravaju da li zaključana vrata ili da li su svi kućni aparati isključeni, brojanje bandera, stepenica, preskakanje šahti na ulici, sabiranje registarskih brojeva i slično.
Opsesivno-kompulsivna neuroza je često prisutna, međutim, okolina neke rituale poštuje i prihvata, tako da se osobe sa ovim problemima javljaju lekaru za pomoć tek kada one postanu prisutne i jake i počnu da upadaju u oči i okolini koja im skreće pažnju na besmislenost ovakvih radnji.
Uspešno se leče psihoterapijom, naročito bihevioralnom terapijom.
Većina ljudi je doživela iskustvo kada zna da je izvršila neku radnju - zaključala vrata kuće, zatvorila plin - ali posle toga nastaje dilema da li je to zaista uradili. Nekada je potrebno iznova proveriti ono za šta znate da ste uradili, da biste mogli da nastavite dan i počnete da mislite o nečem drugom.
Mnogi od nas imaju svoje male rituale, često s razlogom da rutina pomogne u sprečavanju zaboravnosti. Ali ponekad poprime poseban tok - uvek zaključavanje vrata na poseban način ili serviranje hrane na poseban način. Za neke ljude ovakvi rituali mogu izmaći kontroli i njihovim životima ovlada stalna briga o malim stvarima i potreba za izvođenjem beskrajnih ritualnih radnji.
Bolest počinje da se razvija još u detinjstvu, ali se najčešće javlja između dvadesete i tridesete godine. Najčešći prisilni podsticaju su povezani s proveravanjem i brojanjem: oni stalno proveravaju ono što rade ili broje i računaju do iscrpljenja ili dok ne zadovolje "magični broj puta".

OBUZETOST I PRISILA
Opsesije (obuzetosti) predstavljaju ideje, reči i slike, obično nepovezane s onim što pojedinac radi - uporno, jako i neodoljivo mu se nameću i skreću pažnju. Često su obojene agresivnim sadržajem, što pojedinac doživljava potpuno stranim (na primer, misao majke da će kuhinjskim nožem povrediti svoju decu). Osoba prepoznaje da oblik ovakvih misli dolazi iz njenog uma i želi da ih spreči, ali nije u mogućnosti.
Kompulzije (prisile) i kompulzivne radnje autonomne su kao i opsesije, ali je reč o preplavljujućoj potrebi da se izvrši neka radnja (na primer da mora da broji prozore dok ide ulicom, da mora pet puta da se prekrsti ulazeći u stan). Kompulzije su često radnje koje su posledica postojanja opsesije i jedan od retkih načina kojima osoba može da reaguje na svoje misli.
Neuspeh u formiranju kompulzija često izaziva tešku teskobu ili paniku, dok život prema ritualima često rađa depresiju. Mnoge osobe s ovim problemima žive dugo bez traženja pomoći. Vrste kompulzija koje osobe iskuse su ritualne radnje, njihovo izvođenje prema posebnom redosledu ili u ponavljanom broju puta, čišćenje ili proveravanje već završenih i obavljenih radnji.

„FEJSBUK“ I „TVITER“ STVARAJU ANKSIOZNOST

Stručnjak za poremećaje ponašanja, doktor Pem Spur govori zašto nas društvene mreže poput „Fejsbuka“ i „Tvitera“ čine opsesivnijim nego ikada.
Osobe koje koriste društvene sajtove imaju potrebu da se stalno vraćaju na njih i “proveravaju” šta se dešava. To je, međutim, lažna sigurnost i samo pogoršava stanje uznemirenosti.
Glavni cilj lečenja trebalo bi da bude smirivanje osobe, opuštanje uma i promena načina življenja. Što je osoba opuštenija oseća veću kontrolu nad anksioznošću i kompulsivnim ponašanjem.
Nažalost, „Fejsbuk“ i „Tviter“ rade upravo suprotno ljudskom umu i stvaraju još veću anksioznost.
Neko ko je po prirodi opušten može da se nosi sa takvim vrstama stresa – jednom kada se izloguje više ne razmišlja o tim stvarima. Ali upotreba društvenih mreža samo potpiruje osećanje uznemirenosti kod osoba koje pate od opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Takve osobe obuzima osećaj da moraju svakog dana da osvežavaju svoj profil i ostaviti “pravi” komentar u pravo vreme - on mora da bude duhovit i inteligentan. Samo najbolji komentari će ih zadovoljiti. Zato korisnici ovakvih sajtova do iznemoglosti razmišljaju o šta će napisati.
Korisnika ponekad obuzme i osećaj da mora da bude u toku sa svim dešavanjima svojih “prijatelja” na mreži. Oni opsednuto čitaju šta drugi ljudi pišu i rade, a ako nešto propuste, osećaju se izolovano.
Korišćenje društvenih mreža spada u radnje koje se ponavljaju, a osoba se oseća uznemireno ako se ritam radnji poremeti. Poseta sajtovima prvo postane rutina, a zatim navika. A ova navika dramatično utiče na život i u kom smeru se on kreće. Kada nisu ulogovane ove osobe se uznemire i pitaju se šta propuštaju.
Kako biste zaštitili sebe ograničite vreme koje provodite na internetu, uključite se i u druge aktivnosti, viđajte se sa prijateljima.
Oduprite se osećanju da morate da se vratite na net, nemojte pratiti šta rade svi vaši virtuelni drugari, pratite samo bliske prijatelje i članove porodice.

I POZNATI PATE OD PRISLINIH RADNJI
Rafael Nadal: Svima koji prate teniske mečeve dobro su poznate radnje koje slavni Španac svaki put na isti način čini, od stavljanja flašica sa vodom na tačno određeno mesto, preko određenog broja udaraca pre serviranja loptice do uvek istog pokreta rukom kako bi namestio šorts i kosu.
Keti Peri: "Ja patim od opsesivno-kompulsivnog poremećaja kada sam na turneji. Ako mi se slomi šminka u torbici, potpuno poludim. Ali najgore reagujem kad vidim otiske prstiju na staklima od naočara. To ne mogu da podnesem.“
Megan Foks: "Ja sam bolesna. Ne mogu da koristim escajg u restoranima. Misao da u usta treba da stavim nešto što je hiljadu ljudi koristilo me izluđuje.”
Džastin Timberlejk: "Imam opsesivni poremećaj u kombinaciji sa poremećajem pažnje. Vrlo je komplikovano živeti sa tim.”
Šarliz Teron: "Imam problem sa neurednim ormanima i sa ljudima koji samo ostavljaju stvari za sobom. Ja ne mogu da zaspim ako znam da u ormanu stoji nešto što ne bi trebalo da bude tamo.”