Oksana Smerečuk: Supruga ambasadora Kanade otvara vrata rezidencije svoje zemlje || Hello Magazin!

Predsednica „Međunarodnog kluba žena“ u Srbiji Oksana Smerečuk došla je u Beograd pre nešto više od dve godine sa suprugom Romanom Vaščukom, ambasadorom Kanade u našoj zemlji. Ova uspešna dama, po profesiji lingvista, za kratko vreme uspela je da se uklopi u život nove sredine, a zahvaljujući humanitarnom radu u organizaciji na čijem je čelu postala je važan član našeg društva. Po prirodi altruista, sa svojim koleginicama nesebično se angažuje kako bi pomogla mnogim ugroženim grupama u Srbiji, a za nove članove često organizuje i izlete kako bi se upoznali sa kulturom i istorijom naše zemlje.

Ekskluzivno za magazin „Hello!“ gospođa Oksana otvorila je vrata kanadske rezidencije u Beogradu, čiji enterijer odiše duhom te zemlje, i s mnogo žara govorila o životu uz supruga koji se bavi diplomatijom.

Kakvi su vam bili prvi utisci kada ste došli u Beograd?
- U Beogradu smo počeli da živimo pre nešto više od dve godine i tada sam prvi put došla u vašu zemlju, i na Balkan uopšte. Pre toga moj suprug je uglavnom radio u zemljama istočne Evrope. Živeli smo u Moskvi još u vreme Sovjetskog saveza, u Kijevu i u Berlinu. Moj prvi utisak je bio da su ljudi veoma topli i srdačni. Po spontanosti i iskrenosti podsećaju me na stanovnike mediteranskih zemalja. Ta osobina vašeg naroda mi se mnogo dopada.

Jeste li uticali na izgled rezidencije, to jest na vaš životni prostor?

- Enterijer u rezidenciji uradili su stručnjaci iz Kanade, tako da je stil karakterističan za našu zemlju i meni se mnogo dopada kako su uradili svoj posao. Uticala sam samo na izbor slika, njih sam menjala, ali su svi umetnički predmeti takođe delo umetnika iz naše zemlje.

Organizujete li često prijeme u rezidenciji?
- Nema pravila, ali u proseku imamo jedan prijem nedeljno.

Kako izgledaju ta druženja?
- Nekada organizujemo koktele u ofis salonu. Gosti su nam neki put iz diplomatskih, a ponekad iz međunarodnih poslovnih krugova, a nekada su to ličnosti iz kulturnog i javnog života vaše zemlje. S vremena na vreme organizujemo i velike večere za dvanaest ili osamnaest gostiju u trpezariji rezidencije.

Trudite li se da tom prilikom poslužujete specijalitete karakteristične za vašu zemlju?

- Kanada je zemlja u kojoj živi veliki broj doseljenika iz čitavog sveta, pa nam je i kuhinja spoj različitih svetskih kuhinja. Najviše ima elemenata britanske, a potom i francuske kuhinje. Kod nas je popularno da na velikim prijemima imamo takozvane fjužn specijalitete, to jest miks različitih kuhinja. Imamo veoma talentovanog kuvara Novaka Fidanovića koji zna da napravi izuzetno ukusna jela. Uvek se trudi da budu zastupljene i namirnice tipične za našu zemlju, kao što su javorov sirup ili losos.

Od dolaska u našu zemlju aktivni ste u „Međunarodnom klubu žena“, organizaciji čiji ste sada predsednik, koliko vas ispunjava taj rad?
- Reč je o neprofitnoj nevladinoj organizaciji kojoj sam se priključila ubrzo po dolasku u Beograd. Prošle godine bila sam zamenik predsednika, a ove sam izabrana za predsednicu. To zahteva mnogo rada, ali je i veliko zadovoljstvo.

Šta je cilj te organizacije?

- Humanitarni rad je deo naših aktivnosti, a najvažniji događaj kada je taj segment u pitanju je „Bazar“, koji se svake godine održava početkom decembra na „Beogradskom sajmu“. Imamo oko tri stotine članica i predstavljamo važan deo života žena koje dolaze ovde sa muževima iz različitih zemalja sveta. To su uglavnom supruge diplomata ili ljudi iz međunarodnog biznisa. Korisno je što one, kada stignu u Srbiju, mogu da dođu kod nas jer mi organizujemo druženja i različite aktivnosti. Izuzetno je važno da čovek, kada dođe u inostranstvo, ima s kim da se druži i da nađe prijatelje, jer muževi uglavnom imaju obaveze na poslu, deca su u školi, a žene nemaju društvo. Zato mi organizujemo izlete da malo bolje upoznaju Srbiju, kao i različite događaje, a zahvaljujući humanitarnom radu povezujemo se sa različitim ljudima iz vaše zemlje i osećamo se korisnim jer radimo nešto za zajednicu u kojoj živimo.

Jeste li zadovoljni odzivom ljudi na ovogodišnjem „Bazaru“?
- Vrlo sam zadovoljna. Ovo je bio trinaesti po redu i postigli smo bolje rezultate nego ranijih godina. Bilo je između pet i šest hiljada posetilaca, a prikupili smo oko trinaest i po miliona dinara.

Da li ste odlučili kome ćete nameniti ta sredstva?

- To je teška odluka koju ne možemo odmah da donesemo. Različite humanitarne organizacije nam šalju svoje predloge, a naš odbor donosi odluku. Važno nam je da se novac da za projekte koji će razvijati neku sredinu jer se rukovodimo time da gladnom čoveku ne treba dati ribu već ga treba naučiti da peca. Pošto nekome damo novac, obavezno obilazimo ta udruženja i proveravamo kako se raspolaže sredstvima.

Jeste li se i pre dolaska u Srbiju bavili humanitarnim radom?
- U Kanadi je volonterski rad uobičajen tako da svaka škola, bolnica ili crkva imaju svoje volontere koji prikupljaju sredstva za ugrožene grupe, jer država ne može baš svima da pomogne. Od detinjstva sam uključena u dobrotvorne aktivnosti. Volim taj posao jer na takvim događajima uglavnom vlada odlična atmosfera, a kada znate da ste nekome pomogli, satisfakcija je ogromna.

Koliko živite van Kanade?
- Kanadska diplomatska služba svojim zaposlenima organizuje život tako da tri ili četiri godine provedu u nekoj zemlji, a potom se na isto toliko vrate u Kanadu. Od kada sam u braku, polovinu vremena provela sam van svoje zemlje. Kao što sam rekla, pre Beograda živeli smo u Moskvi, Kijevu i Berlinu.

Šta vam najviše nedostaje iz vaše zemlje?
- Priroda, Kanada je ogromna zemlja sa velikim brojem nacionalnih parkova, a to retko gde postoji. Mi živimo u Otavi i na samo petnaest minuta vožnje od grada imamo veliki nacionalni park sa šumom i jezerom koji često posećujemo. Ljubitelj sam i zimskih sportova koji su takođe veoma zastupljeni kod nas jer zimi ima mnogo snega. To mi takođe nedostaje, ali ove godine planiram da prvi put posetim Kopaonik tako da ću imati priliku da skijam.

Jeste li imali priliku da idete na izlete po Srbiji?
- Sa međunarodnim klubom žena često organizujemo izlete i to najviše po Vojvodini. Bila sam na Fruškoj gori, u Somboru, Subotici, na Paliću, u Sremskim Karlovcima, Sremskoj Mitrovici i u mnogim malim mestima na severu Srbije. Vojvodina mi se jako dopada zato što tamo žive mnoge nacionalne manjine i ljudi različitog porekla i svi se lepo slažu i fukcionišu zajedno. To me mnogo podseća na Kanadu. U našoj zemlji veoma složno žive doseljenici iz čitavog sveta.

U Kanadi ima i mnogo Srba, da li ste znali da je naša zajednica tamo mnogoljudna?
- Ranije to nisam primećivala jer nisam znala vaš jezik, a sada kada odem često čujem srpski na ulicama. Srba ima najviše u Torontu i Vankuveru gde sam postoji i vaša crkva, knjižara i mnoštvo prodavnica u kojima se mogu kupiti namirnice karakteristične za ovo područje, poput ajvara.

Šta najviše volite u Beogradu? Imate li svoja omiljena mesta?
- Teško je odgovoriti na to pitanje, jer ima mnogo toga što mi se dopada. Volim centar grada naročito male ulice oko Knez Mihailove i na Dorćolu. Tamo čoveka na svakom uglu dočeka po neko iznenađenje poput nekog lepog kafića ili prodavnice. Odlazim da šetam i Adom Ciganlijom, a mnogo mi se sviđa i Zemun. Žao mi je što Narodni muzej nije otvoren za posetioce jer bi to jako volela da vidim. Jedno od omiljenih mesta su mi i Konak knjeginje Ljubice i Konak kneza Miloša. Tamo obavezno vodim prijatelje koji dođu iz inostranstva. Svi se uglavnom čude što je jedan knez živeo u tako maloj kući, ali to ima veze sa vašom istorijom i vladavinom Turaka nad ovim prostorom. Inače, na većini mesta u Beogradu osećam taj istorijski duh, što u Kanadi ne postoji, jer smo relativno mlada zemlja.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Janko Petković