Tihomir Stanić: Romantik s pogledom u budućnost

Šarmantni glumac Tihomir - Tika Stanić zahvaljujući neizmernom talentu ostvario je niz uloga za pamćenje u našim pozorištima, a ljubav prema radu i večita sumnja u sebe bili su toliko podsticajni da je u mladosti imao i po tri premijere u jednom mesecu. Taj entuzijazam pratio ga je i kada je pre nekoliko godina počeo da se bavi produkcijom, a poslednji film koji je snimio je „Falsifikator“, u kome je oživeo lik preminulog oca, inače učitelja u bosanskom selu Šekovići. Iako je više od dve decenije u skladom braku sa scenaristkinjom Jelenom, ne planiraju zajedničku saradnju. Zahvaljujući starijoj kćerki Mileni Hani, sada studentkinji filozofije, rešio se problema sa alkoholizmom, dok mlađa Sofija Nađa želi da nastavi očevim stopama.
Nedavno ste na Bledu završili snimanje filma “Falsifikator”. Kada očekujete premijeru?
- Nadam se da će premijera biti u novembru. Najverovatnije će najpre biti prikazan u Republici Srpskoj, jer je tamo u najvećoj meri sniman, a i radnja filma se odvija tamo. Voleo bih da uspemo da “Falsifikatora” prikažemo i u selu Šekovići, gde smo najduže radili i odakle potičem, jer je prototip glavnog junaka moj otac Nedeljko Stanić, učitelj iz tog mesta. Nemam reči kojima bih iskazao zahvalnost Goranu Markoviću koji se prihvatio posla i napisao scenario i režirao film, kao i scenografu Veljku Despotoviću što je izvrsno uradio taj posao.
Koliko je za vas snimanje bilo emotivno s obzirom na to da igrate vašeg oca i da je najveći broj scena snimljen u kući u kojoj ste odrasli?
- Za mene bi rad bio neizmerno emotivan da ujedno nisam bio i producent filma. Međutim, pošto sam svakodnevno imao probleme finansijske prirode, a samo snimanje je zbog nedostatka sredstava mnogo puta bilo dovedeno u pitanje, nisam imao priliku da me savladaju emocije. Verovatno ću se prepustiti osećanjima tek za desetak godina  kada budem gledao film. Verovatno ću tada osetiti neko zadovoljstvo zbog onoga što sam uradio.
Kakva je vaša prva asocijacija kada pomislite na oca i vaše detinjstvo?
- Život sam odredio ka budućnosti i nemam ni želju ni potrebu da se sećam prošlosti osim u meri u kojoj je ona podsvesno prisutna u meni. U odnosu na prošlost nisam mnogo sentimentalan, ali pošto po prirodi "romantizujem" svet, to radim i sa svojom i prošlošću drugih ljudi. U mojim sećanjima sve izgleda lepše i bolje nego što je zaista bilo, jer potiskujem ružne stvari. To je prirodna ljudska osobina.
Uspevate li uvek da potisnete ono ružno što vam se dogodilo?
- Uspevam. To je čarobna moć umetnosti. Recimo, od kada sam pre pet godina počeo da se bavim produkcijom i rešavam neka pitanja koja me nikada nisu zanimala, a to je da pronalazim novac, dugujem, potražujem, dižem kredite ili odlažem dugovanja, shvatio sam da sam bio vrlo talentovan glumac. Dok sam se bavio samo glumom, apsolutno sam sumnjao u svoj talenat. Igrao sam predstave u strahu da će posle svake nove uloge svima biti jasno da ja nemam pojma i da sam zalutao u tu profesiju. Sada kada su moje ambicije drugačije, shvatio sam koliko sam bio dobar u tom poslu.
Koliko vam je ta sumnja pomogla da radite na sebi?
- Sumnja je preduslov za napredak. Nagledao sam se ljudi koji su samouvereni i samozadovoljni, a jedino oni imaju takvo mišljenje o sebi.

Piše: Ivana Nikolić

Foto: Janko Petković

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +