Vlastimir - Đuza Stojiljković: Dobitnik priznanja "Zoranov brk"

Glumac koga generacije pamte po bravuroznimulogama u mnogim televizijskim serijama i filmovima Vlastimir - Đuza Stojiljković, iako je ušao u devetu deceniju, i dalje sa mnogo elana pristupa svom glumačkom pozivu i igra predstave u pozorištu. Nedavno je dobio "Zoranov brk" za najbolju glumačku bravuru na "Pozorišnim danima" u Zaječaru, kao i priznanje za najboljeg glumca protekle sezone u "Ateljeu 212“, a nagrada ga nije mimoišla ni na festivalu u Užicu. Svi koji su gledali predstavu "Otac na službenom putu" složili suse u tome da je ovaj umetnik, koji i danas svakoj ulozi pristupa sa velikim žarom kao na početku karijere, lik dečaka Dina odglumio vanserijski.
Popularnost je stekao filmom "Ljubav i moda", u kome je otpevao čuvenu pesmu "Devojko mala", kao i ulogom Rodoljuba Petrovića u seriji "Pozorište u kući". Skroman, tih i nenametljiv,uživa na daskama koje život znače i ničega se ne odriče. Kada kreće na predstavu, satima "gunđa" po kući, što najviše nervira njegovu suprugu Dušanku, ali kada stane na pozornicu, pleni energijom i harizmom.
U razgovoru za magazin “Hello!” kaže da ga srećnim čine aplauz i nasmejana lica publike, a da mu je nagrada "Zoranov brk" najdraža u karijeri.
- Svaki glumac voli aplauz. Bitno je da predstava izazove osećaj uzbuđenja, da publici nije dosadno i da posle predstave znaju šta su gledali. Predstava ,,Otac na službenom putu” ostvarila je veliki uspeh. Ne znam kom žanru pripada, često sam se šalio da je to drama sa pevanjem i pucanjem. Kada smo počinjali da radimo, bili smo pod velikim pritiskom jer je istoimeni film bio veoma uspešan itrebalo je da mi ponovimo uspeh. Reditelj Frljić odabrao je sjajnu ekipu - kaže Đuza Stojiljković.
- U karijeri sam osvojio pregršt nagrada, ali "Zoranov brk" mi je najdraža. Sa Zoranom Radmilovićem igrao sam dvadeset godina, dobro sam ga poznavao, družili smo se, znao sam svaku njegovu manu, vrlinu, delili smo radost i tugu. Velika je čast što sam igrao u pozorištu koje nosi ime mog pokojnog prijatelja. Bio je izuzetan glumac, improvizovao je dijaloge na jedinstven način. Predstava "Radovan treći" postigla je veliki uspeh zahvaljujući njegovoj snalažljivosti. Promenio je i obogatio tekst koji je u svakoj predstavi menjao, pa je uvek bila nova i godinama najgledanija u Beogradu. Lepo je setiti se velikog čoveka i glumca.
Veteran srpskog glumišta trenutno igra u sedam predstava. "Otac na službenom putu", "Gospoda Glembajevi", "Elijahova stolica", samo su neke od njih. Još pleni svojom harizmom i svaki lik dočarava na poseban način i sa lakoćom, pa tako i ulogu dečaka Dina iz predstave "Otac na službenom putu".
- Kada ostari, čovek podetinji. Zbog toga mi je bilo lako da sa osamdeset dve godine glumim dečaka. Sećam se šta je bilo pre deset, dvadeset i više godina, ali šta je bilo pre dva dana, toga se ne sećam. Ne glumim s lakoćom, možda tako izgleda to moje umeće.
Iako je u penziji, legendarni glumac radi bez predaha, a motivišu ga dobrepredstave i glumci sa kojima radi.
- Kada treba da krenem na predstavu, satima gunđam po kući. Moja supruga Dušanka ne može da me sluša, ali kada dođem u pozorište i počne predstava, sva ta mrzovolja nestaje. To je taj entuzijazam koji nedostaje starijim glumcima. Tokom karijere ničega se zarad glume nisam odricao, pa ni sada. Pozorište je moj život. Volim predstave, jer pozorište nema veze sa filmom. Film se snimi i gotovo, a predstava se uvek drugačije iznese i doživi. Zato pozorište više može, iako film ima mnogo  mogućnosti. Motiviše me rad sa dobrim glumcima. Kada sam primao nagradu, zahvalio sam se Branislavu Trifunoviću, jer bez njega ništa ne bih postigao. To je naša interna šala, ali i u tome ima istine. Od mladih se uči.
Iako ga mnogi smatraju duhovitim, on ne deli to mišljenje.
- Nisam duhovit, samo duhovito glumim.Radim ono što volim, ako je to nekome smešno, znači da sam dobar.
Slobodno vreme provodi sa suprugom Dušankom, šeta se i čita knjige. Sadašnje vreme mu se ne dopada jer ljudi robuju poslu.
- Upoređujem vreme i ništa nije isto. Život, gluma, ponašanje, sve se promenilo. U pozorištu je danas drugačije nego nekada. Mladi umetnici se ne druže, uvek negde žure. Razumem ih. I danas radim, ali sa uživanjem i polako. U Užicu igram „Glembajeve” i „Oca na službenom putu”, a zatim putujem u Tivat, Brčko, a tu je i „Atelje 212“.Budem umoran, ali kada krene predstava, sve prođe, uloga mi vraća snagu. Život glumca je zanimljiv, samo što ga sada svi žive kao da je ubrzan film. Kada ne radim, odmaram se, šetam, čitam knjige. Nekada smo imali najveće bogatstvo, a to je vreme, slobodno vreme, a toga danas nema.

Piše: Tijana Dimitrijević

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +